Da li je imati bebu važnije od mog zdravlja?
„Ako nastaviš sa tom terapijom za neplodnost, možeš završiti u invalidskim kolicima. Ili ti se može desiti nešto još gore,” glas mog doktora, danima mi je odzvanjao u glavi.
Dve godine sam bila bez lekova za lečenje multiple skleroze (MS) dok smo suprug i ja pokušavali da stvorimo našu porodicu. Vidite, ne postoje “sigurni” lekovi za lečenje kod multiple skleroze. A to što nisam uzimala lekove za MS značilo je da sam se nadala da ću zatrudneti pre nego što mi se bolest ponovi.
Ali, ponestalo mi je vremena…
Moja MS se ponovila krajem 2010. godine, nakon 2 godine pokušavanja da zatrudnim, i to baš kad smo počinjali sa pripremama za vantelesnu oplodnju. Nismo uspeli da rešimo moj sindrom policističnih jajnika ni jednom jedinom hormonskom terapijom niti drugim metodama koje su predlagali moji dobronamerni lekari. U stopalima i nogama počela sam da osećam trnjenje koje se smenjivalo sa povremenim rezonantnim električnim osećajem koji se dalje širio po mom telu.
Morala sam se suočiti s činjenicom da mi se vratila MS od koje se možda nikad neću potpuno oporaviti i da ako uspem nekako da zatrudnim i rodim, to bi moglo izazvati štetu koja će me trajno onesposobiti.
Multpla skleroza je autoimuna bolest. Sa MS-om vaš imuni sistem napada mijelinsku oblogu oko vaših nervnih vlakana, oštećujući ih i formirajući ožiljno tkivo. Efekti su doveli do oštećenja nerava i „pogrešne komunikacije“ sa kičmom, mozgom i optičkim nervima u oku. Imunosupresivno lečenje na kojem sam bila, godinama je držalo moje simptome pod kontrolom i omogućilo mi da vodim normalan život sve dok nismo odlučili da pokušamo za dobijemo dete.
Ironično je da kod autoimunih poremećaja žensko telo je zapravo u boljem stanju tokom trudnoće, jer ono što potiskuje imunološki sistem tokom trudnoće, suzbija i MS. Ono što je loše je da kad žena rodi dete, velika je verovatnoća da će se bolest vratiti. Nakon što rodite, imunološki sistem prelazi u prekoračenje kao deo procesa ozdravljenja, što znači da imunološki sistem pacijenta koji boluje od MS-a, započinje direktan napad na njegovo telo.
Recidivi su me prisilili da zastanem i postavim sebi puno pitanja: Koliko dugo bih bila spremna da jurim taj „san“ o majčinstvu? Koliko bih bila voljna da rizikujem? Kakav bi bio život za mene i mog supruga ako bi se on morao brinuti o novorođenom detetu i supruzi kojoj se bolest vratila, suočenu sa trajnom invalidnošću – moguće u invalidskim kolicima?
Onda opet, kakav bi bio naš život kada bismo odustali od toga da imamo sopstvenu decu? A šta je sa usvajanjem? Da li bi to uopšte bilo odgovorno s obzirom na to da sam pacijent s MS-om?
Kada smo prvi put otkrili da imam PCOS, odlučili smo da idemo korak po korak, jedan po jedan tretman, nadajući se da ćemo dobiti dete pre nego što dođe do recidiva bolesti. Ali u vrtlogu obaveza, tretmana i negativnih testova trudnoće, moj suprug i ja smo počeli da razgovaramo o prelasku na VTO.
I tamo sam se našla bez istinskog preispitivanja nekih zaista velikih pitanja. Šta je probudilo moju potrebu da budem majka – da li je to samo biološka potreba? Da li su to bile moje godine? Ili je to možda zbog očekivanja drugih? Otkrila sam kako sam se iskreno zapitala zašto mi se majčinstvo činilo nečim što moram učiniti za svoj život.
Tek preteći trajni invaliditet me je naterao da zastanem i postavim sebi ta teška pitanja. I ta pitanja su morala dobiti odgovor kako je moj recidiv napredovao. Razgovor sa doktorom tog dana činio mi se kao prekretnica. Nisam mogla da negiram rizik koji smo preuzeli kad smo počeli da planiramo VTO.
Nakon mnogih dugih i teških razgovora o mojoj bolesti i budućnosti, moj suprug i ja odlučili smo da prekinemo tretmane za neplodnost. Morala sam da se vratim na terapiju za svoj MS i to je značilo da nikada neću imati svoju decu.
U godinama koje su usledile suočavali smo se sa idejom o tome kako bi izgledao život ako nikad ne bismo imali decu, i istraživali smo kako bi moglo izgledati usvajanje. Gledali smo kako svi naši prijatelji stvaraju porodice – čak i ljudi koji su rekli da nikada ne žele decu. I razgovarala sam sa bezbroj drugih žena i parova koji su imali iste vrste izazova i pitanja koja smo mi imali – o onim teškim trenucima – izgubljene trudnoće, propalih VTO i dugova koji su usledili, usvajanja koja su propala na samom kraju…
Ono što me je u ovim pričama najviše iznenadilo je da su to bili moji prijatelji, ali tek kad sam se ja odvojila od svojih problema, oni su podelili svoja iskustva. Bila sam šokirana kada sam otkrila da žene zaista nisu razgovarale o tim neverovatno bolnim izazovima ni sa kim. Taj su teret nosile uglavnom same, skrivajući se u nekakvoj sramoti, kao da u nečemu podbacuju. Podbacuju u majčinstvu.
Po prirodi sam umetnica, spisateljica i glumica. Konačno, emocija iz mog ličnog iskustva i snaga priča koje sam čula od drugih postali su poziv za stvaranje. Odlučila sam da napravim emisiju i počela sam da intervjuišem 25 žena i muškaraca o njihovim iskustvima na putu ka roditeljstvu – ne samo o svim vrstama teške tuge, već i o radosti onih koji su pronašli način da stvore porodicu. Ljudi koji su kući doneli blizance zahvaljujući VTO ili su se borili za hraniteljski sistem. Takođe sam razgovarala sa ženama koje nikada nisu želele decu i kao rezultat toga su osećale da su oklevetane ili odbačene.
Tako je rođena moja beba, moja emisija –Neplodnost: Razgovor o očekivanjima rađanja. To je priča o univerzalnom putovanju kroz neplodnost. Dala sam sve od sebe da ispoštujem i uključim što više onih intervjua o problemima trudnoće, roditeljstva i plodnosti koliko sam mogla u tom jednom satu, za mene i za sve ljude koji su bili dovoljno hrabri da ih podele.
Ovo je uticalo i na moje duhovno putovanje, jer smo suprug i ja shvatili da smo mi ti koji moramo odlučiti kako ćemo stvoriti porodicu. To ne znači da je odlučiti da nemam decu bila lagana – ili popularna – odluka za mene i mog supruga. Dan-danas mi dobronamerne žene nude sebe da budu surogat majka za moju bebu, ne shvatajući prirodu moje bolesti, a neki mi kažu da “treba” da usvojim – da je to moja moralna obaveza.
Mene je moje lično iskustvo i intervjuisanje drugih ljudi, pisanje i obavljanje emisije na kraju – potpuno ispunilo i to drugačijom željom od roditeljstva. Bila je to želja da se ženama i parovima pruži olakšanje od osećaja da postoji jedan način kako stvaranje porodice “treba” da izgleda. Kako porodica treba da izgleda, zaista?
Razgovor o stvaranju porodice je nešto što bi svi trebalo da urade, što bi svi trebalo da osete i da imaju slobodu da ispaju, da razgovaraju, da istražuju otvoreno. Tako će otkriti šta porodica stvarno znači za njih i kako to može izgledati – njima.
U Srbiji postoji udruženje obolelih od Multiple skleroze – MS Platforma. Ukoliko imate bilo koje pitanje slobodno im se obratite – oni vam mogu pomoći. Klikni OVDE i pogledaj više o udruženju MS Platforma Srbije.
Izvor: pregnantish.com
