I ovog trenutka jasno se sećam jeze koja me je prošla kad je, nakon “Dobar dan”, naša doktorka izgovorila “I, koja je vaša odluka?”. Trnci koji su prošli kroz moje telo zaboleli su kao hiljade, ma kao milioni sitnih igala koje istovremeno bodu i struje podsećajući me da je moje majčinstvo odluka. Kako se jedno iskonsko, iskreno, prirodno, sirovo i instinktivno osećanje, ta velika želja i poriv može nazvati odlukom?
Mnoge sam odluke donela u životu – od toga koju ću školu završiti, čime ću se finalno baviti, pa na kraju, i za koga ću se udati. Bilo je na svim poljima nekoliko opcija. Uvek sam razmišljala trezveno i racionalno, bar sam verovala da je tako. Trudila sam se da iza svake moje odluke stoji ooozbiljna recenzija i objašnjenje. I na kraju, sve odluke su se pokazale kao izuzetno dobre, pogotovo oko izbora partnera kad pogledam sadašnje stanje i situaciju.
Elem, pre ove važne odluke koju svojoj doktorki moram da iznesem, pokušavala sam da ostanem trudna. Ne dugo, a ne ni kasno, računajući da imam samo 36 godina. Godinu dana naših pokušaja i ne mnogo razmišljanja kada će se desiti promenila je trudnoća moje starije sestre koja se desila čini mi se kad je poželela. To je izazvalo prvu sumnju, zašto kod mene ne ide baš tako. Nisam mnogo govorila o tome, pogotovo ne mužu jer nisam želela dodatne pritiske. Radila sam u školi, sa decom, i negde je prirodno samo rasla želja da imam svoje, da zamišljam kako će izgledati, razmišljam da li će voleti knjige kao ja ili imati talenat za muziku kao tata…
Vreme je prolazilo, moja tenzija je počela da se pretvara u strah i rešila sam da se javim lekaru. Kako smo imali privatno osiguranje, sve je to brzo išlo, pregled, ultrazvuk, analiza hormona, on svoj deo posla i prilikom preuzimanja analiza ćemo preduzeti preostale korake. I tu se stvari komplikuju… Nema sledećih koraka. Ne znam ni da ponovim izrečeno i način na koji je doktorka sve lepo obrazložila i sročila jer sam se za tren našla u magnovenju. I nisam videla ništa. Ni čula. Ni shvatala kako je to moguće.
Ja nemam reproduktivni potencijal – stručno i najkraće rečeno. Analiza mojih hormona je pokazala da ni vantelesna ne može pomoći. Možemo probati, ali su šanse male… Mizerno male… Nemoguće. Na njegovo pitanje “Kako?” dobili smo gomilu objašnjenja, da nisam jedina, da nisam tako ni mlada, da se dešava… Svašta nešto je rečeno. Ništa nisam čula. Sledila sam se, skamenila kao kip. Nisam nikakvu emociju imala. Samo sam nepomično stajala. Trgao me je samo predlog da pokušamo sa donacijom jajnih ćelija.
Mnoge stvari su mi prošle kroz um, priznajem. Na mnoge od njih nisam baš ponosna. Preispitivala sam se i razmišljana o milion: “Šta ako…?”. “Šta ako me ostavi? Šta ako ja to ne budem mogla? Šta ako ne liči na mene? Šta ako ne budemo imali ništa zajedničko? Šta ako…?”. Čitala sam o ženama koje su dobile decu iz donacije, čak je i jedan muškarac otvoreno govorio o tome. Pitala sam se kako da niko iz moje okoline nikada nije govorio na tu temu. Uzela sam malo vremena, pristupila vrlo odgovorno ovom problemu. Razgovarali smo o svim “šta ako” opcijama.
I ne, nisam donela odluku da idem na donaciju. Ni jedna žena ne donosi odluku o tome. Moja odluka je da budem majka! Samo tu odluku sam donela! Moj put nije moja odluka, nije ni moj izbor, ali je moj put – jedini koji imam. Ja želim da budem majka i to je jedna od odluka na koju sam najponosnija!
