Većina ljudi nema problem sa začećem. Kažu da je neki prosek oko 10-15% ljudi koji imaju problem sa začećem. To jeste manjina. Većina ljudi će vrlo jednostavno, i uz malo muke, ostvariti trudnoću. Nekima će se to desiti i slučajno, neće znati šta ih je snašlo, nekima će trudnoća biti teret, neželjena, pa će otići na “onu” intervenciju da to “reše”. To je većina.
Ona manjina ljudi mučiće se dugo i teško, sve u želji da ostvare ono što je većini tako prirodno, lako, jednostavno dato. Činiće im se da je nemoguće da neko u tome nije uspeo. I srešćete vrlo lako onu priču – ja i moja žena jednom i eto, desilo se. Osetićete tugu duboko u srcu jer to jednom se vama nije desilo. Nije vam se desilo ni jednom. I setićete se tuge i bola posle svakog negativnog testa, posle svakog ciklusa koji je krenuo baš na vreme, a možda nije baš na vreme, ali je stigao. Ta zla “veštica”. Veštičara!
Da, život je čudan. Nekom nešto daje, nekom nešto oduzme. Svi vi koji ste lako uspeli u tome da ostvarite trudnoću, posle par puta seksualnog uživanja, ne znate kako je to mučiti se, ići na preglede, na briseve, obijati pragove, lupati na razna vrata u pokušajima da se stigne do nečeg što ste vi dobili seksualnim činom. Odgovorno tvrdim da ne znate kako je. Mislite da znate, ali ne znate.
Lepo je uživati u seksu, uz maženje dobiti bebu. Lepo je znati da može i tako da se desi. Teško je znati da ne može tako da se desi. Teško je nositi baš to breme. I nije sramota to reći. Nije sramota reći da ne znate kako to izgleda, jer niste bili u tim cipelama. Mnogo je bolje reći: Kako ste? Da li vam treba nešto? Hoćeš da dođem da mi ispričaš? Imam vremena uvek za tebe…To je ono što je najbolje. Nama ne trebaju vaši ludački podvizi koje ste imali kada ste “napravili” svoje dete. Mi znamo da to tako isto može, ali znamo i da kod nas to tako ne ide. Svesni smo da ne razumete šta znači stimulacija, koliko je teško dati briseve i koliko je mnogo teško kad posle svega stigne negativan nalaz. Znamo mi da postoji tamo negde život koji mi ne živimo više jer merimo suplemente i kilometre do klinike za vantelesnu oplodnju, a ne kilometre do vrtića i obdaništa.
I ne prija nam kad nam kažete: Videćete i vi kako je to. Ili možda – I bolje što nemate decu, mnogo su nemirni. Još manje nam prija kad čujemo: Opustite se. Usvojite, toliko dece ima za usvajanje. Najmanje nam prija kad nam pričate lovačke priče o tome kako je neka XY žena iz nekog XY mesta čudotvorno ostala u drugom stanju kada je uradila ovo, ili ono, ili popila ovo, ili otišla baš kod onog vidara, lekara, čudotvorca.
A šta nam prija?
Prija nam kada nas slušate. Kad čujete naše reči. Kad ste tu za nas. Kad znamo da je vaša ruka uvek blizu. To je ono što nas hrabri i motiviše za dalje. I znamo mi da nema garancije ni za šta, pa ni za ovaj težak put, ali se nadamo, iz dana u dan koliko god teško bilo. Željni da nam deca budu baš tako nemirna kao i vaša, Željni kolica, benkica, beba, obraščića, plača i nespavanja. Dosta smo slika prelomili u glavi, dosta smo sanjali i odsanjali, sad bismo nešto konkretno.
I čini vam se da naš život nije ispunjen i ovako. Jeste. Ispunjavamo mi život i bez dece, naravno. I često nemamo slobodnog vremena, iako nemamo dece, jurimo za nekim drugim stvarima, samo je drugačije organizovano sve. Po našim kućama nema igračaka na koje ćete se okliznuti, nema prosutog mleka i razbacanog keksa. Ima mnogo tišine, mnogo ljubavi, razumevanja…želje da se nešto promeni i izmeni. Da svet dobije drugu dimenziju. Volimo mi ljude, naravno, samo nam je ponekad lakše da se osamimo, da razmislimo. I hiljadu puta do sada nam je prošla misao – a šta ako ne bude? Ali smo se grčevito držali za ono BUDE, i želeli da BUDE, ne da ne bude.
Volimo mi i tuđu decu, imamo razumevanja, volimo kad nam napunite kuće dečijom grajom i srećni smo zbog vas, nije to ljubomora niti zavist. Mi samo žalimo što mi nemamo, ne što vi imate. da li to možete razumeti? Jednostavno je, zar ne? Ili se bar čini jednostavno…
Molimo vas da shvatite da NE razumete! Da, vi ne razumete! Ne razume ni mama, ni tata, ni sestra, ni kuma…žele da razumeju, verovatno, ali ne razumeju. Ne razumete ni vi. Treba biti jak, treba nositi na leđima taj isti teret, treba ostati dosledan u veri, namerama i optimizmu i tada kada je najteže. Kada sve izgleda strašno i teško. Nemoguće. Ali svi mi, svih 10-15% nas od celog sveta i celog čovečanstva, dali bismo sve na svetu za ono što je svima vama tako jednostavno dato. Možda je tako najlakše razumeti. Suze su prolazne, patnja je kod nas isto prolazna…ostane trag. Trag na srcu koji se teško briše, čak i kad dobijemo ono što smo toliko želeli. Zato su naše oči ponekad tužne, zato ne razumete.
Dajte nam malo vašeg vremena, malo razumevanja za druge stvari, malo osmeha, malo zabave, malo nerazmišljanja o onome o čemu neprekidno razmišljamo, dragi naši prijatelji…Samo to nam treba.
Autor: Udruženje Šansa za roditeljstvo
