Ljuti. Besni. Postiđeni. Neshvatljivi. Komplikovani. Tužni. Slomljenog srca. Zbunjeni. Prestrašeni. Povređeni. Istrošeni. Ovo su samo nekoliko prideva kojima bih opisala emocije osobe koja se bori sa sterilitetom.
Iako kada pogledate tu osobu pomislili biste da on/ona izgledaju u redu, da ne primećujete da je bilo šta loše, morate shvatiti emotivnu i mentalnu borbu koja se odvija unutar njihovih duša i misli.
Možda se i zapitate zašto ne idemo na okupljanja kao ranije, zašto nismo srećni i veseli kao što smo nekad bili, zašto nismo na poslu i uzimamo slobodne dane. Možda se pitate zašto me viđate u prodavnici ili na večeri sa mužem, ali ne i u kancelariji ili na društvenim događajima.
Zašto on/ona mogu da rade sve to……ali ne i ovo?
To je zato što preživaljavamo neplodnost kako znamo – radeći sve što možemo tog dana da preguramo, u nadi da ćemo naći malo radosti i sreće u tom danu. I to je sasvim u redu. Na koji god način da možete da poboljšate svoje mentalno zdravlje je pravi način.
Da li ste se ikada pitali kakav bi vam bio život bez dece? Ja jesam i to je zastrašujuće. Pitam se u sebi ko će nas posećivati kad muž i ja ostarimo. Ne samo da možda nikad ne postanemo roditelji, već možda i nikad ne osetimo radost koju donose unuci. Sama pomisao mi slomi srce. Šta ako se nešto dogodi mom mužu…biću potpuno sama. Ko će se brinuti o nama kad mi više ne budemo sposobni? Kada naši roditelji više ne budu sa nama, koju porodicu ćemo imati ako nemamo dece? Imamo rođake, bratance i sestričine ali šta ako se oni odsele? Spisak se samo nastavlja….
Ovo su samo neka od pitanja koja mi svakodnevno kljucaju mozak i stvaraju nervozu i teskobu. Borba je teška a strah je stvaran i teško ga je ignorisati.
Neki vole da stvari drže u sebi i da se okupiraju poslom kako ne bi razmišljali o gubicima i boli dok drugima, kao meni na primer, je teško da se fokusiram na bilo šta drugo tek tako. Kao da mi neki oblak prekrije mozak i ne mogu da razmišljam ispravno. Tamni oblak me opkoli i pritisne tako jako da mislim da neće nikad otići. Da li će me u potpunosti progutati i jedino što mi ostane je neplodnost?
Da li će me/nas to obeležiti do kraja života?
Logičan odgovor je ne, zato što znam sam ja složeno ljudsko biće koje je mnogo više od nekoga ko se bori za potomstvo. Ali borba i svakodnevne bitke su stvarne. Kada nešto toliko želite, nešto za šta je moje telo stvoreno ali jednostavno ne može – to vam zaista preuzme kontrolu nad životom i mislima. Bez obzira koliko da se trudite da zaboravite.
Svakog meseca počinje novi ciklus koji budi novu nadu i za većinu se završava tugom. Za malobrojne srećnike, sreća se promeni i najzad jedan mesec se završi srećom i ushićenjem zbog novih briga i strahova “da li će se ova trudnoća napokon održati?”.
Ljudi koji nemaju problem sa plodnošću ne shvataju da se briga i strah ne završavaju kada konačno ugledamo dve crtice. Znam za ovo jer sam razgovarala sa mnogo žena i čula njihove borbe i strahove a znam da ću i ja biti takva jednog dana ako budem dovoljne sreće da uspem.
Kako vreme prolazi i sa svakom godinom koja prođe u borbi za potomstvom, ove brige i emocije samo postaju sve veće. Uvlači vam se strah da se to nikad neće dogoditi. Šapuće vam na uvo i stara se da nikad ne zaboravite sadašnjost. Želi da zapamtite svoju bol. Odgurnete strah i nastavite dalje ali znate da će se ponovo vratiti.
I kao svaka žena ili muškarac koji prolazi kroz sve ovo, mi se uzdižemo kao ratnici u borbi da pobedimo taj glas u našoj glavi i nastavimo dalje. Mi ne odustajemo. Nećemo dozvolite da nas to porazi.
Ponekad pobedimo ali nekad i ne. I to je u redu, to je stvaran život. Teško je svima nama. Svi prolazimo kroz nedaće u svom životu, čak iako se ne suočavate sa neplodnošću znam da imate neki bol ili patnju.
Tako da vas molim da budete strpljivi prema onima koje volite dok oni prolaze kroz ovu borbu. Molim vas da ih ne osuđujete zbog njihovih neuspeha i slavite sa njima svaku pobedu čak iako se vama ona čini malom. Uveravam vas da to mnogo znači osobi koja može da oseti vašu podršku. Niko ne očekuje da razumete naše iskustvo ali očekujemo da nas prijatelji i porodica vole i podržavaju.
Ako podrška znači da ništa ne kažete jer ne znate da kažete pravu stvar onda je i to u redu. Ali molim vas da nas ne pitate zašto ne izlazimo ili ne idemo na posao, zašto nismo srećni kao što smo nekad bili. Ovo govorim iz ličnog iskustva jer je bolno i imamo osećaj da nas osuđujete umesto da nas podržavate. Osećamo se izolovano. Sve to čini da se osećamo još gore. Čini nas tužnim.
Najbolja stvar koju neko može da kaže je: “Tu sam za tebe” i da zaista to misli.
