U otvorenoj debati ESHRE na temu socioloških i kulturoloških aspekata neplodnosti, izdvojile su se dve ključne kontroverze: anonimnost i komercijalizacija pri doniranju polnih ćelija.
Iako su mnoge zemlje, posebno u severnoj Evropi, prilagodile svoje zakonodavstvo kako bi uklonile anonimnost doniranja polnih ćelija, predočeni su problemi povezani sa doniranjem spermatozoida. Kao “stigma” prepoznata je moralna krivica povezana sa pripisivanjem očinstva. Ovo bi moglo da se izbegne ako se donorima dozvoli da ostanu anonimni. Društvo bi trebalo da zadrži mogućnost anonimnosti donora. Anonimni donator je donator koji ne želi kontakt u budućnosti. Primaoci koji ga odaberu trebalo bi da poštuju ovu želju.
Međutim, ovo se gledište čini suprotno onome što se danas predstavlja kao norma u “eri anonimne donacije” u zemljama poput Holandije, Švedske i Velike Britanije. Primera radi, u Holandiji – veće prihvatanje neanonimnog donatora polnih ćelija nastalo je tokom poslednjih 20 godina ‘iz sve veće svesti o važnosti kontakta za donatore’. Istraživanje je takođe pronašlo snažan podsticaj iz medija i mreža za podršku i kontakt.
Izvor sukoba mišljenja oko identiteta među donatorima je “pravo znati” i “pravo ne znati”.
Sa stanovišta sociologa u debati, odgovornost za donaciju spermatozoida leži u “biosocijalnoj povezanosti”. U odabranim citatima iz istraživanja bilo je vidljivo da su donatori prepoznali potrebu za testiranjem i “genetskom sigurnošću”, te mogućnost susreta s decom u neko buduće vreme. “Donatori spermatozoida zauzimaju položaje odgovornih muškaraca, muškaraca koji znaju poštovati odgovornosti koje proizlaze iz povezivanja s drugim ljudima upotrebom reproduktivnih tehnologija”. Upravo se na ovo misli kada se pominje biosocijalna povezanost.
Naravno, očigledan je način na koji donatori izbegavaju bilo koju zamku ‘anonimnosti’, pružanjem spermatozoida putem internetskog kontakta. Primetan je porast broja muškaraca koji žele donirati putem veb stranica, koje su (barem u Velikoj Britaniji) “učinile neformalno doniranje sperme dostupnijim”.
Istraživanje muškaraca koji su se registrovali na jednom takvom veb sajtu identifikovalo je tri motiva:
- pomoći drugima
- da ‘prenesem svoje gene’
- i kao javna potvrda i priznanje plodnosti kod porodice ili prijatelja. Finansijski motiv ocenjen je najnižom ocenom – 1.
Međutim, u debati o komercijalizaciji polnih ćelija, očigledno je bio prisutan važan element dobiti, što se odražavalo u zapošljavanju donora putem samih klinika i internetskih agencija. Učesnica u debati je, opisujući svoj bliski rad s donatorkama jajnih ćelija iz Južne Afrike, čak prepoznala putovanje (hotele, karte…) kao važnu motivaciju. Takvi su podsticaji, dodala je, bili očigledni i među donatorkama iz Rumunije, Češke, Ukrajine i Kipra. Dodala je da su se ti nalazi pojavili i pre Covid pandemije. Većina donatorki s kojima je putovala bile su belkinje, slobodne i obrazovane.
Dakle, altruizam ili nešto treće?
Njeni nalazi sugerišu da je većina donatorki izvršila “domaći zadatak” kako bi izbegla komplikacije i trgovinu ljudima. “Žene koriste svoj reproduktivni materijal kako bi zaradile novac. Ali, istovremeno koriste svoje učestvovanje u ovoj industriji i kako bi pronašle drugi način života.” U Evropi je Španija imala daleko najveće usluge donacije jajnih ćelija pre karantina – rešavajući oko 50% svih postupaka. Različite programe, koji su svi regulisani, karakterišu anonimnost (jedna atrakcija za inostrane pacijente), finansijska naknada, angažovanje donatora za pacijente ili klinike, velika potražnja i prekogranično lečenje.
Nakon osam prezentacija, činilo se očiglednim da ima više pitanja bez odgovora nego konačnih izjava povezanih sa temama anonimnosti i podsticanja donacije polnih ćelija.
Prisutni bioetičar je doveo u pitanje čak i primenljivost definicije anonimnosti. Anonimnost je retko ‘apsolutna ili večna’, a njeno očuvanje – posebno u doniranju polnih ćelija, sada je sve više ugroženo putem internetskih baza podataka. Ali, samo zato što anonimnost više ne može biti zagarantovana, ne znači da se svaki donator može identifikovati ili da donatori ne bi trebalo da traže anonimnost u svojim klinikama. “Veći deo štete povezan je sa time da smo poznati kao donatori, a ne sa tim da se možemo identifikovati. To je”, rekao je “jedan od dobrih razloga za zadržavanje mogućnosti anonimnosti.”
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
