Pitamo se, zašto se dovodi u pitanje svrha života ako nismo uspeli da dobijemo dete? Da li je to nešto što dovodi u pitanje ljudske vrednosti društva ili nam to društvo nameće? Možda i ne. Može biti da se razlog krije i u pronatalizmu, stavu koji podtiče ljude da rađaju.
Dugi niz godina u društvu postoji patrijarhalni sistem. Sistem u kojem muškarci imaju moć, a žene su uglavnom isključene iz njega, smatra se da je njihovo mesto kod kuće na poziciji domaćice i majke. Ipak, društvo je nastavilo da se razvija od ranog 20. veka, omogućavajući ženama da glasaju, da se dalje obrazuju, da prate karijeru. I kako su ove opcije postale dostupne i poželjne za žene, skloni smo da zaboravimo da priroda nije evoluirala istom brzinom, čak da nije uopšte evoluirala. I dalje je biološki sat u istom ritmu i tu se ništa nije promenilo, nažalost.
Muškarcima je lakše u tom pogledu, jer ne moraju da razmišljaju preterano o plodnosti i mogu da nastave da napreduju u svojoj karijeri. Ali za žene, postoje izbori koje moraju napraviti, čak i ako to u tom trenutku ne znaju i zato su informacije od velikog značaja. Moraju znati da će reproduktivni potencijal jednog dana stati iako one još nisu završile svoje planove vezane za druge stvari u životu.
Društvo najstoji da na razne načine podstakne žene da rađaju decu, pa se na to gleda kao na nešto što će se na kraju dogoditi u svakom slučaju. Ali šta ako se to nikada ne dogodi? Šta ako se žena posveti karijeri? Šta ako ne nađe odgovarajućeg partnera? Šta ako ima zdravstvenih problema koji je sprečavaju da postane majka? Šta ako žena odluči da nema decu, iz bilo kog razloga? Šta se onda dešava sa njom?
Nije tako retko da i sami sretnemo žene sa takvim situacijama. Prateći društvene norme i očekivanja mnoge žene se školuju, grade karijeru, sretnu partnera, udaju se, urade sve po redu ali ne postanu majke. Jednostavno taj san ne ostvare a sve vreme tokom svog razvoja se očekuje to od njih a i one same to očekuju od sebe.
Nina prenosi svoje iskustvo:
“Bila sam trudna jednom, u ranim 30-im. Imala sam spontani pobačaj. Zatim je usledila još jedna tragedija kada je moja sestra morala da proživi istu situaciju. I jedno i drugo dogodilo se u istoj godini i bila sam preplavljena tugom. Nešto kasnije, pokušala sam IVF (ali samo jednom). Stalno mislim da se nisam dovoljno trudila, da je trebalo da nastavim da pokušavam nakon svog ranog pobačaja, da je trebalo ponovo da pokušam IVF nakon neuspelog pokušaja… Osećala sam se kao neuspeh. Ali istina je da sam tada bila u haosu, ali nisam to shvatila sve dok nisu prošle dve godine od gubitka trudnoće. Zašto sam se osećala kao da nisam dovoljno dobra, da se nisam dovoljno trudila, da sam neuspešna? Zato što u medijima postoji mnoštvo „priča o uspehu“ gde su žene dobile svoju čudesnu bebu nakon nekoliko pobačaja i/ili nekoliko procedura IVF-a! Zašto žene prolaze kroz to? Pronatalizam!
Često postoje trenuci kada se ne osećam kao prava žena ili se osećam nevidljivo jer verujem da me drugi ljudi ne vide kao kompletnu osobu.”
Često se žene osećaju nepotpuno zbog toga što nisu ispunili svoja ili tuđa očekivanja vezano za reprodukciju, posebno se osećaju loše tokom nekih praznika da su deca i roditelji u fokusu. To dodatno opterećuje ovu priču.
Kako Nina kaže, često je priče o rođenju dece nakon većeg broja procedura vantelesne oplodnje deprimiraju ali moramo reći da su one velikom broju ljudi vetar u leđa da ne odustanu. Pitanje je kako ko to prihvati.
Moglo bi se reći da ljudi koji nemaju decu imaju puno vremena i puno slobode da rade šta god žele i kad god žele. Ali ono što mnogi ne shvataju je ogromna bol u srcu sa kojom žene bez dece žive SVAKODNEVNO.
Svuda postoje okidači! Često pomislimo nešto što zaista slama srce.
Nikada nećemo moći da držimo svoje bebe u naručju. Nikada nećemo moći da budemo svedoci njihovih malih ličnosti, da ih vidimo kako rastu i razvijaju se u male ljude. Nikada nećemo saznati da li su više kao mama ili tata. Nikada nećemo imati priliku da napravimo fotografiju prvog dana u školi. Nikada ih nećemo gledati na predstavama ili na sportskim takmičenjima. Nikada nećemo imati taj osećaj ponosa kada su naporno radili i postigli ono što su nameravali da urade. Nikada ih nećemo videti da idu na fakultet, nikada ih nećemo videti da se venčaju, da imaju sopstvenu decu (ako ih žele, mogu da ih imaju, pronađu odgovarajućeg partnera itd.). Doduše, nikada nećemo imati stalnu brigu da ne radimo dovoljno ili da nismo dovoljni, ili bol u srcu tokom tinejdžerskih godina kada te „mrze“, mršte ti se ili se svađaju sa tobom.
Dakle, da, možda imamo više slobodnog vremena i više raspoloživih prihoda. Ali mi ne ležimo u krevetu ceo dan i ne idemo na odmor svake nedelje. Često se osećamo zaglavljeni u moru tuge i ne možemo ništa da uradimo. Mnogo dana provedemo na dvosedu koristeći TV kao bekstvo od stvarnog života. Na kaju dana sledi kajanje, razmišljamo kako smo mogli kvalitetnije da provedemo vreme. Mogli smo da iskoristimo svaki trenutak da uživamo u prirodi. Ponekad se osećam izolovano i usamljeno jer društvo ne razume, ne „shvata“.
Dolazi se do zaključka da je važna podrška ljudi i podrška stručnjaka kako bi se svaka faza prevazišla i kako bi se život nastavio a aktivnosti sprovodile na normlanom nivou ali treba razumeti da ni jedan period života bez dece nije lak. Zna se da tuga zbog neplodnosti dobija drugi oblik kako vrme prolazi i nižu se drugi pokretači tužnih emocija kako godine prolaze. Recimo razlika postoji između emocije što niste mama i one što niste baka. Suština je slična ali ipak razlikuje se emocija. Ta emocija nikada zaista ne ičšćezne i primorane smo da živimo sa tim. Jedino što daje utehu i što nas manje izdvaja je kada smo na istom mestu sa osobama koje isto osećaju. Definitivno, prepoznavanje problema kod drugih ublažava i naš sopstveni problem.
Grupe podrške ljudi sa istim problemom i iskustvene grupe su zaista veoma dragocene i svaka zajednica treba da ih ima kako bi ohrabrila ljude koji imaju sličan problem da prolaze kroz različite životne dobi bez mnogo poteškoća a sve u cilju razumevanja i prihvatanja života bez dece, koji često silom prilika živimo.
Izvor: www.worldchildlessweek.net
