„Kada sam izlazila iz porodilišta, sa sobom sam nosila deliće svog slomljenog srca umesto malog zamotuljka radosti.”
Dva puta sam bila trudna. Ali, kada sam izlazila iz porodilišta, sa sobom sam nosila deliće svog slomljenog srca umesto malog zamotuljka radosti. Nakon dve trudnoće, dva pobačaja, godina čekanja, meseci testiranja, konačne dijagnoze, godina lečenja i jedne operacije…ja sam neplodna. I osećam se OK.
Trebala mi je skoro decenija da bih se počela osećati OK povodom svoje neplodnosti, a i kada sam konačno pronašla mir, tuga nije u potpunosti nestala. Nekako sam naučila da mir i bol zapravo mogu bez ikakvih problema da stanuju zajedno. Takođe sam naučila da postoji više od jednog srećnog kraja priče o neplodnosti. Obično slušamo samo o tom jednom srećnom kraju – čudesnoj trudnoći koja donosi buckastu bebu i oduševljene roditelje. Ali to je samo jedna priča – jedan srećan kraj – od mnogih, podjednako divnih, mogućnosti.
Biološko dete nije jedini i ultimativni čudesni završetak neplodnosti. Kada se grčevito držimo biološkog roditeljstva kao jedine nade i jedinog odgovora ili čudesnog ishoda, pre vremena završavamo svoju priču i stavljamo svoj život u kalupe. U jednom trenutku, svi mi koji živimo sa neplodnošću, moramo sebi postaviti isto pitanje…
Šta ako nikad ne zatrudnim i ne rodim bebu?
Ovo pitanje treba da bude postavljeno i treba da dobije odgovor, jer za mnoge neplodne žene, ovo će biti realnost. Tokom najtežih delova mog puta, meni su priče o ženama koje su ostajale trudne nakon godina neplodnosti zapravo postale obeshrabrujuće i frustrirajuće. Mislim da sam negde duboko u sebi znala da to neće biti moja priča, ali to je predstavljano kao najbolji mogući ishod. A zar svako ne želi najbolje u svom životu? Šta je to onda značilo za mene i za sve druge parove koji nikad neće dobiti svoje biološko dete? Da li smo mi osuđeni na život kvaliteta druge kategorije? Gde su priče o pobedi i nadi koje ne uključuju ostajanje u drugom stanju i rađanje bebe?
Sama sam pronašla svoj put… kroz puno preplakanih noći, očajničkih molitvi, i stalnog traganja po sopstvenoj duši. Stigla sam do mesta gde sam tiho prihvatila svoju neplodnost. I onda se to prihvatanje polako pretvorilo u nadu. Nadu da tamo negde postoji nešto predivno za mene i da samo izgleda malo drugačije. Nadu da moja verzija najboljeg života ne treba da izgleda kao najbolja verzija života neke druge osobe.
Dobila sam svoje čudo
Na kraju, dobila sam svoje čudo. Samo što nije stiglo kući iz bolnice svo ružičasto i krofnasto, umotano u maleno ćebe. Bog je i meni pokazao svoju dobrotu, ali ne u obliku dve crtice na testu za trudnoću i velikog okruglog stomaka.
Moje je čudo stiglo u tihim noćima kad je moj jastuk bio natopljen suzama a ja bila u stanju da kažem, i poverujem u sledeće: „Bože, ti si dobar. Ja znam da me ti voliš.” Stiglo je kad sam konačno mogla da idem na žurke organizovane povodom skorog dolaska bebe, a da se ne pretvorim u reku suza dok se krijem u kupatilu. Stiglo je kad sam prepoznala kako rastem i kako divan uticaj je baš ova priča imala na mene: donela mi je kapacitet za emocionalnu elastičnost, saosećanje, empatiju, milosrđe, ljubav i istrajnost. Moje je čudo stizalo sa svakim danom u kom sam birala poverenje i nadu dok sam menjala ugao gledanja na to kako bi život trebalo da izgleda. Izabrati radost, veru i nadu, usred ogromnog bola koji te slama, već jeste jedno malo čudo samo po sebi.
I naša radost je potpuna
I ipak imam svoje „čudesne bebe”. Umesto ultrazvučnih pregleda i analiza krvi, popunjavali smo brdo papirologije i predavali otiske prstiju za policijske i ostale provere. Umesto otkrivanja pola, slavili smo kad nam je pokazana slika našeg potencijalnog usvojenog deteta. Umesto da biramo u kojoj bolnici ću se poroditi, kupili smo karte do centra za usvajanje. Umesto bučne porođajne sale, tiho smo čekali u turobnom sudu. Umesto da kući donesemo malenu novorođenčad u magli post-porođajne iscrpljenosti, doneli smo kući dve petomesečne bebe. Ali naša radost je svejedno bila potpuna.
Zato, tebi, ženi koja se bori sa neplodnošću i pita se „šta ako nikad ne rodim bebu?”, mogu sa sigurnošću da kažem da je tvoja priča važna i da i tebe čekaju čuda. Možda nikad nećeš zatrudneti i to danas deluje kao najgora stvar na svetu. Razumem to i tugujem sa tobom. Ne želim ništa da ti obećavam, niti da ti dajem lažnu nadu. Samo želim da kažem da ako se tvoja neplodnost ne okonča trudnoćom, ti si važna i tvoja priča je važna i postoji još nešto (bilo da je to usvajanje ili hraniteljstvo ili nešto potpuno drugačije i trenutno tebi nezamislivo) što čeka baš na tebe. Jednog dana neće boleti tako jako kao što boli sada.
Jednog dana ćeš naći svoje mesto i svoj put i bićeš sigurna i u miru sa tim. I biće prelepo.
Ukoliko imate bilo koje pitanje u svakom trenutku možete pozvati Centar za vantelesnu oplodnju na besplatan broj 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061/624-5224.
Izvor: www.kidspot.com
