Morala sam da abortiram pre nepunih godinu dana. Тo je bio humani čin kako bih sprečila da moja beba pati. Bilo je poražavajuće i razarajuće je bolelo, posebno nakon nekoliko godina borbe sa neplodnošću i neopisive želje da budem majka.
Ne bih mogla da zamislim dodatnu traumu žene koja nema prekid kao opciju, koja nema pristup, kojoj je oduzeta mogućnost i odluka šta da radi sa svojom bebom i sa svojim sopstvenim telom. Od kada znam za sebe, želela sam da budem mama. Moja majka mi je bila uzor majke pune ljubavi, brige, nege, podrške… majke koja je zabavna, hrabra i nepokolebiva. Jedva sam čekala da postanem poput nje i da oponašam, ali i doživim taj odnos koji sam imala sreće da stvorim sa njom, ovog puta sa zamenjenim ulogama.
Dok smo odrastale, sestra i ja smo se igrale „porodice“. Birale bismo imena naše dece i raspravljale se oko toga čija je ćerka pametnija, zabavnija, koja bolje igra i slično. Iako smo mislile da su naše igre realistične, nijedna od tih igara nije uključivala elemente koji će postati krucijalni deo moje istinite životne priče i putovanja do majčinstva.
Suprug i ja smo (naivno) počeli da radimo na proširenju porodice u septembru 2019. Već prvog sledećeg meseca bila sam ubeđena da sam trudna… Čak smo se i smejali kako nam je bilo lako i nekako smo počeli da osećamo da je naše roditeljstvo tu. Nisam bila trudna. Ni sledećeg meseca nisam bila trudna. Ni sledećeg meseca… Nakon devet meseci, posetili smo specijalistu za fertilitet. Prolazili smo različite testove iz meseca u mesec. Na kraju nam je dijagnostikovana neobjašnjiva neplodnost. Sve je bilo u redu, ali ako je sve u redu – onda nema šta da se popravlja, zar ne?
Uradili smo i prvu inseminaciju u septembru 2020, ali bez uspeha. Emocionalni i fizički danak svega ovoga mi je bio preveliki, i postala sam više nego anksiozna. Za sledeću inseminaciju smo se odlučili tek onog momenta kada sam mislila da ću biti spremna za još jedan neuspeh… Imali smo još jedan pokušaj. Opet bez uspeha. Slomljeno srce je sa svakim pokušajem postajalo još ranjivije. Želela sam pauzu. Od svega – od teških emocija, ali i od troškova koji su, malo je reći, bili previsoki.
Tokom ove pauze dogodilo se čudo! Ostala sam trudna prirodnim putem! Saznali smo da sam trudna u februaru prošle godine. Bili smo uzbuđeni, nismo mogli da verujemo i nije bilo spremnijih roditelja od nas za najlepši doček. „Ne bi trebalo da pričate da ste trudni pre kraja dvanaeste nedelje, nakon što se urade sva početna testiranja, dok se ne utvrdi da je sve u redu.” Nas dvoje smo toliko oklevali da podelimo najlepšu vest iz straha da ne izmalerišemo da smo čekali još duže – osamnaest nedelja. Malo je trenutaka koji mogu da se porede sa onim kada delite najlepše vesti sa onima koji vam najviše znače. Trenutak kada sam rekla svojoj majci nikada neću zaboraviti. Često ga se setim i ne znam koja je od nas dve bila srećnija.
Sve je išlo kako treba. Preživela sam prvo tromesečje i jutarnje mučnine. Saznali smo i da nosim dečaka. Oslikali smo njegovu sobu i odabrali mu ime. Kupili smo mu prve stvari i prvi dres! Nismo odoleli ni kupovini onih preslatkih detalja za sobicu. Počela sam da posmatram kako mi stomak raste, uživala sam i dok sam gledala sebe kao trudnicu, a moj suprug je noću počeo da priča sa našom bebom, sa našim sinom. Frižider nam je bio izlepljen njegovim sličicama sa ultrazvuka.
Sa devetnaest nedelja otišla sam na prvi ekspertni ultrazvučni pregled. Lekari su tu videli nešto što će promeniti naše živote zauvek. Tokom narednih nedelju i po dana doživeli smo traumu, pravu traumu. Dijagnozu su nam saopštila i predočila dva lekara koji su specijalisti prenatalne dijagnostike i lekari koji se bave i visokorizičnim trudnoćama. Saopšteno nam je da na pupčanoj vrpci postoji cista, a unutar nje je postojao ugrušak krvi. Ovo je toliko retko, toliko retko da se gotovo ne mogu pronaći informacije čak ni putem interneta. Lekari su videli ciste i ugruške krvi nezavisno, ali do sada nikada zajedno. Znate, šansa da imate samo krvni ugrušak je 0,0025%, tako da sam, u osnovi, ja bila nulti pacijent…
Znali smo da sve ovo nije nikako dobro, jer bi svakog trenutka ugrušak krvi mogao da prekine svaki dovod iz pupčanika do naše bebe, što bi je ubilo. Pored toga, rečeno nam je da postoji više od 85% da naše dete ima velike i teške abnormalnosti opasne po život. Sve što smo želeli je bio naš sin, ali smo isto tako znali da ne smemo i ne možemo da budemo sebični. Ne bismo mogli da živimo u miru sa tim da smo na ovaj svet doneli dete kojem predstoji bolan, težak i nesrećan život. Znali smo da moramo da uradimo ono što je najbolje za našeg sina, jer je naša ljubav prema njemu bila veća od naših želja.
Abortirala sam 10. juna. To je bilo najgore, najtraumatičnije, najbolnije iskustvo u mom životu. Pošto sam bila trudna već dvadeset nedelja, „lakše“ opcije mi nisu bile dostupne. Nikada, ali nikada nisam osetila bol koju sam osetila tog dana.
Većina žena doživi najveći bol u svom životu da bi se tada srela sa svojom zdravom, prelepom bebom koju će im staviti na grudi. Ja sam doživela najveću bol u svom životu i onda otišla kući, prazna. Sve što sam imala da zadržim je račun i srce ranjenije nego ikada. Ne kajem se zbog svoje odluke. Zapravo, smatrala sam da druge opcije nije ni bilo. Sebe ne bih smatrala dobrom već sebičnom majkom, da sam pored svih činjenica donela svog sina na svet.
Soba naše bebe ostaje prazna. 27.oktobar, termin porođaja, je došao i prošao samo sa suzama i bolom u srcu. Sličice sa ultrazvuka, jedine fotografije našeg sina, skinuli smo sa frižidera i stavili u fioku. Svaki dan oplakujemo gubitak našeg deteta.
Ovo je samo moja priča, a nakon saznanja o nedavnim zakonima protiv abortusa koji su doneti u nekim zemljama, smatram se neverovatno srećnom što živim u zemlji gde je moje iskustvo bilo opcija. Ne mogu da zamislim kako bi izgledali naši životi i život našeg sina – fizički, mentalno i finansijski, da sam bila prinuđena da rodim dete koje nije zdravo.
Nedavne zakone o zabrani abortusa smatram razornim, užasavajućim i opasnim. To nije odluka za život, to je potpuno nehumano. To je odluka koja ne pokazuje saosećanje, empatiju i brigu za priče i iskustva žena i njihovih porodica. Danas, dok i dalje tugujem za svojim nerođenim sinom, tugujem i zbog žena koje neće imati opciju koju sam ja imala.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.pregnantish.com
