Kada smo se venčali pre pet godina, naši prijatelji i porodica neprekidno su ponavljali: „Imaćete tako lepe bebe! “ Zamišljali su da kako će ta naša, imaginarna, deca imati moj nos ili plave oči mog muža i davali pretpostavke za različite kombinacije i imena. Naravno, pretpostavili smo da možemo da imamo decu, osmehivali smo se jedno drugom, znajući da ćemo imati najslađe bebe ikada.
Ja sam pravoslavka dok je moj muž musliman. Oboje smo bili rezervisani u pogledu dugoročne izvodljivosti naše veze. Bilo je toliko toga za prevazilaženje – kulturne razlike, verske norme, društveni pritisak, zajedno sa onim što se u to vreme činilo najstrašnijim zadatkom, reći našim porodicama koje to nisu prihvatale. Toliku različitost. Bilo je trenutaka u kojima je izgledalo lakše otići jedno od drugog nego nastaviti brak, koji bi od nas zahtevao da se borimo sa interkulturalnim izazovima.
Odlučili smo da odmah na početku vodimo teške razgovore, tako da odmah postoje neki vodeći principi za život u koji ćemo se upustiti, umesto da temelj bude izgrađen na principu „razmišljaćemo o tome kada stignemo dotle“. Vodili smo te razgovore na najiskreniji, promišljeni i najracionalniji način za koji su sposobni dvadesetšestogodišnjaci. Srž razgovora bio je: Kako bismo odgajali svoju decu? Da li bi proslavljali Božić ili Bajram, ili oboje? Koja kultura i vera će im biti bliže? Da li će deca ići u crkvu ili u džamiju?
Sada pet godina bračnog života kasnije, od kojih smo tri proveli u osnivanju porodice, više se ne pitamo kako ćemo odgajati decu, već da li ćemo ih ikada upoznati?
Naša borba za bebu je duga i previše bolna – 5 inseminacija i 6 IVF ciklusa je iza nas i ne znam da li sam išta bliže tome da postanem majka. Da ste me pogledali, ne biste mogli pogoditi koliko duboko teče neplodnost. Svaki doktor s kojim sam razgovarala rekao je isto: mladi ste, zdravi, nivo hormona je u normalnim granicama, nema očiglednog razloga zašto to ne bi trebalo da funkcioniše. I moj muž je testiran i sve je provereno. A ipak, jedno od najstrašnijih aspekata ovog putovanja bio je nedostatak konkretne dijagnoze. Možda imam neku vrstu endometrioze, imam problema sa kvalitetom jajnih ćelija ili postoji disinhronija u odgovoru organizma na lekove.
Ponekad želim da otkriju nešto loše, jer sam ozbiljno nestrpljiva, a identifikacija problema znači da bih mogla da trošim svu svoju energiju na pronalaženje rešenja. Profesionalno, nikada nisam naišla na problem koji ne bih mogla da rešim posvećenošću i napornim radom, tako da je to izgledalo kao logičan način da se izborim sa svojom neplodnošću.
Učinila sam sve što se tražilo od mene: nedelje bockanja, akupunkture, joge, izbacila sam iz kuće sve sintetičke proizvode, časopisi, dijeta plodnosti, režim sa suplementima – a sve u nadi da ću, ako učinim svoj deo, možda uspeti.
Nažalost, ništa od toga nije funkcionisalo. Kako sam pokušavala da sprovedem veću kontrolu u ovom procesu kroz ove analize, sve manje sam je imala. Osećala sam se krivom svaki put kad sam brojala minute za vreme akupunkturnih sesija. Svaki retki gutljaj kafe zadirkivao me. Bojala sam se da pišem jer nisam želela da budem sama sa svojim mislima. Najgori deo je bio što sam na kraju, bezumno, uspela sebe da ubedim da naša pitanja plodnosti proizilaze iz toga što smo nespojivi.
Nije nam suđeno da budemo zajedno, a neplodnost je karmička stvarnost naše unije. Da li je trebalo da tražimo znake u istom društvu, religiji i kulturi i odlučimo se za pojedince koji su na anketnom listu čekirali iste kocke?
Da li bismo tada imali decu?
Krivila sam sebe, često bih svoj brak svela na aritmetičku sumu; ako bih sebe izvadila iz jednačine, zamenila nekim drugim, neizbežno bi došlo do uspeha. Kada ste očajni i poraženi, um vas odvodi na čudna neudobna mesta, deformiše istinu i primorava vas da verujete u nešto što nije istina.
Osvrćući se na one naivne razgovore, koje smo imali pre braka, vrlo jasno vidim nameru da priznamo svoje razlike, uzvišen cilj sprečavanja budućih nesuglasica i konačno očiglednu preuranjenost tih razgovora. Planirali smo drugačiju budućnost, onu koja nije navikla na neplodnost, i istina, onu na koju se nismo mogli pripremiti, bez obzira na naše najbolje postavljene planove.
Da smo znali ono što sada znamo, šta bismo učinili drugačije? Rekli? da li bismo rekli: „Ti si moja srodna duša”, ili otišli? Da li smo kažnjeni? Iskušani?” Ne znam. Ono što znam je da je u to vreme najgora briga bio praznik koji će naša deca proslaviti. Sada kad mislim na Božić, samo me podseća na dva rana pobačaja koja sam imala, tačno u godini dana – nedelju pre Božića. Nema proslave, izgubila sam trudnoću i našla zlu vezu sa praznicima.
Nikada nisam imala hrabrosti da otkrijem svoje misli o nespojivosti sa svojim mužem. Umesto toga, one se manifestuju kao “izvini” i “hvala ti“: Izvini što mi jajne ćelije umiru četvrti dan; žao mi je što si morao da potrošiš hiljade evra na lečenje; hvala ti što mi daješ injekcije, hvala što si još uvek ovde. Ali nikada se sebi nisam zahvalila ili se izvinila. Umesto toga, i dalje kažem užasne, neljubazne stvari sebi, kad bi trebalo reći: Izvini što ovo prolaziš; Izvini što se osećaš tužno; Hvala što si bila dovoljno jaka da ovo izdržiš; Hvala ti što nisi odustala!
Krivica, sramota, zasluživanje su reči čvrsto ukorenjene u rečnik neplodnosti, i kada sumnja u sebe baca senku na vaša nastojanja da stvorite novi život, sasvim je prikladno posegnuti za tim emocijama.
Ako, umesto toga, napravim korak unazad i setim se prošlosti, rekla bih da ne žalim ni zbog čega – preuranjeni razgovori, naš brak, moj muž i život koji smo zajedno izgradili. Ova perspektiva mi takođe pomaže da shvatim da u stvari ne verujem nijednoj od ovih negativnosti. Bila sam toliko zaokupljena svojom emocionalnom uznemirenošću i toliko očajnički pokušavala da postanem majka da se nisam mogla suzdržati protiv tog oštrog glasa u glavi. Taj glas koji je verovatno pokušavao da me „vrati u stvarnost“ i zaštiti me, u stvari me je zavaravao. To me je navelo da verujem da predstavlja lekciju što smo odabrali jedno drugo. Umesto nepobitne lekcije, sada na to gledam kao na test, samo na jedan test, koji me čini pametnijom zbog toga što sam se suočila sa njim.
Pre nego što postanem majka, moram da negujem sebe, a to počinje prepoznavanjem dobra u mojoj vezi i brojanjem naših blagoslova: nepomirljiva posvećenost mog muža meni i neumoljiva potraga za našim detetom. Taj razgovor, koji je zacementirao temelj našeg braka, i naterao nas da shvatimo da uprkos našim razlikama verujemo u iste unutrašnje vrednosti: ljubaznost, iskrenost i iznad svega ljubav i poštovanje jednog prema drugom. Ne postoji religija ili kultura koja bi nas kaznila zbog toga što verujemo u to. Lepota stvaranja zajedničkog doma koji je raznovrstan, tolerantan i obogaćen od strane stanovnika – je mesto koje bi detetu bilo predivan dom. Da imamo makar jedno.
Moje putovanje je daleko od kraja i mogu se samo nadati da će mračni trenuci biti manji i kraći. U međuvremenu, nastavićemo da se borimo za decu. Zajedno. Nikada nisam bila tvrdoglava osoba, ali ovo iskustvo me je učinilo tvrdoglavom, omogućilo mi je da prepoznam snagu sopstvenog uma i tela.
I iako bih volela da moj put bude manje naporan, nema nikoga osim mog muža sa kojim bih želela da prođem kroz ovo, razlike i sve ostalo. Nastavićemo s našom borbom, u nadi da ćemo dobiti dete kao istinski prikaz bogatog života koji smo zajedno izgradili.
M.D.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061/624-5224.
