Prošla sam nekoliko vantelesnih oplodnji. Svaka je imala svoj tok, ritam… Za jednu sam jurila jedan nalaz, za drugu sam pila ne znam koliko suplemenata, za treću sam, pak, išla na histeroskopiju… Uvek imaš nešto da uradiš i doradiš, da popraviš. Uvek misliš da ćeš pronaći jak razlog zašto prošla nije uspela i da ćeš baš sada da ispraviš nešto, da se pokriješ nekim novim lekom. Nikad ne misliš o tome da se nije dalo, jer to prosto nije opcija. Nije opcija da nema razloga zašto nije uspelo, jer mora da postoji razlog! Mora!
Mrzim pitanja ljudi iz okoline: Kad će naredna? Dokle ste stigli? A kad počinjete? A je l te boli? A moja poznanica se baš ugojila, a ti? A što nije uspelo? Ili one ružne konstatacije: Znam, tako i moji prijatelji (kumovi, drugarica, rođaci..), pa su posle dobili sina baš kad su se opustili… Ma biće sve OK! Ajde, bre, moja deca vidi kakva su! Uživaj malo, živi… Posle nema tako.
Sve me to opterećuje, sve te rečenice i sva ta pitanja. Kad god uplovimo u novi VTO proces, razmišljam ko će me šta pitati i s kim ću stvarno voditi normalan razgovor. Da li ću imati razgovor koji ne sadrži reč “vantelesna”?
Zato sam odlučila da za naredno VTO putovanje nikom ništa ne pričam. Samo da odem. Samo da niko ne zna. Da niko ništa ne pita, ne predlaže, ne konstatuje… Želim da sakrijem od svih ono što mi se dešava, šta mislim i osećam. Mislim da će mi tako biti lakše… Možda i neće, ali bih probala. Probala bih da živim život dok sam u VTO procesu, možda je to recept za moj uspeh. Mislim kao ono – da ne živim VTO, već da živim život dok idem na VTO. Neka VTO bude samo jedna stanica mog života…
Ne, ne krijem zato što se stidim. Krijem jer mi se može i zato jer imam pravo na svoju intimu i svoj MIR. Da, šta je to mir? Nisam ga imala odavno, a mislim da mi je potreban. Potrebno mi je da izađem iz ordinacije i kad nisu dobri rezultati ili UZ pregled i nikom ništa ne objašnjavam, ne govorim… Da samo izađem, kao iz radnje gde sam gledala neke super cipele, koje eto nisam mogla da kupim. Možda ću moći sve tako, probaću. Možda mi to pomogne.
Čak ni moj muž ne razume moje misli ponekad. Toliko se udubim u svaki nalaz, svaku reč doktora, svaki pogled… Previše se dajem tamo u toj ordinaciji. Onda nastavljam da se dajem nekim ljudima koji me zovu posle pregleda da pitaju kako je prošlo, a u stvari su zvali da mi ispričaju neku banalnost iz njihovog živopisnog dana i razgovor se pretvori u moje slušanje njih i njihovih problema. Toliko bih volela da moj muž razume čežnju u meni i želju da mi postavlja prava pitanja, da me sasluša i da me istinski razume. On je svoju ulogu shvatio u celom ovom procesu vrlo muški. Onako kao, postoji rešenje, radimo na tome i to je to. Isključio emocije, razum, okrenuo sve to na OFF. A ja? Ja objašnjavam mami, tetki, kumi, drugarici, koleginici s posla… svima njima – dokle smo stigli i šta sad radimo, šta je folikul, a šta embrion, zašto neki embrion nije blasta, koji hormon sad primam i na šta on deluje, zašto pijem ove tablete, kako krvarim (da li je tamno ili ne), da li imam bakteriju u brisu… Ne mogu, zaista ne mogu više.
I zato kad me neko pita kada ću na naredni VTO postupak govorim – ne znam. Nismo još odlučili, nismo spremni, nisu papiri gotovi, mukotrpna je procedura, čeka se puno… A ja sam u sred mog VTO procesa. I verujte mi, lakše je. Mnogo lakše. Jeste da osećam ponekad kao da ih lažem, ali mi se uvukao neki tihi mir u dušu. Spokoj. Niko me ništa ne pita, a nikom ništa i ne dugujem. Nikakvo objašnjenje. Dovoljno je što moj mozak zna gde smo i još koliko imamo do BetaHcg testa. Sasvim je dovoljno.
Razmišljala sam: za mene je VTO putovanje u stvari putovanje s rancem na leđima i taj ranac mi je sve teži i teži, napunjen do vrha. Kad bih samo mogla da se popnem na vrh te planine i da preživim bez tog ranca na leđima? Možda da ga usput negde bacim? I šta je, u stvari, u tom rancu?
Odmorila sam se od pitanja i konstatacija, dala sebi mogućnost da živim život, iako sam u toku VTO procesa… i da znate, lakše mi je. Mnogo lakše i lepše.
Znači, kad te pitaju kada ćeš na naredni VTO proces, neka odgovor bude: ne znam, nećemo još, još čekamo! Mi smo pravi VTO lažovi jer nam je tako lakše, a da li će biti uspešno tako, videćemo!
Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora!
Autorka: Sandra Jovanović
