Dok strepim od toga da li će ovaj tekst izazvati neku vrstu nemira čitalaca ipak se nadam da će ciljna grupa, oni koji prolaze kroz isto shvatiti da nisu sami, da je vašar emocija koje proživljavaju jednak kod svih nas koji se suočavamo sa istim ili sličnim problemima.
Većini žena je po rođenju predata ta štafeta majke. Još kao devojčice maštamo o tome. Nekima se zaista posreći da to bude najednostavnija stvar na svetu. dok neke od nas, ipak, prolaze nešto trnovitiji put do tog ostvarenja sna. Da li je to negde bilo zapisano, možda nasleđeno ili ipak stečeno ili zasluženo?
Sve zavisi od naših verovanja ili ubeđenja. Odgovor neretko bude jasan za one nešto racionalnije ali je svakako teško prihvatiti ga, posebno kada verujete da to niste zaslužili. Samim saznanjem da baš vi niste te sreće kao većina, pokreće se gomila pitanja, sumnji…Ukoliko bismo vizualizovali – ja bih to videla kao stari kovčežić, pun uspomena u koji smo godinama ubacivali stranice ispisane događajima iz života, a onda nakon dugog niza godina, otvorili bismo taj isti prašnjavi kovčežić ne bi li se prisetili svega i preispitali se je li nešto od svega toga, ispisanog, moglo da utiče na naše trenutno stanje. I postajete nesigurni, više samokritićni.
Kada saznate da ne možete postati roditelj na način koji je biološki, kako su nas učili u školi, o čemu su nam pričali i roditelji, mora da je svako od nas postavio sebi pitanje: Zašto baš ja, tj. zašto baš mi?
I dok se borite sami sa sobom postajete svesni da morate prevazići grižu savesti koju osećate zbog sebe i okoline jer vam je potrebna neverovatna snaga da prođete gomilu pregleda, analiza, upitnika, anestezija…
Jednog dana saopšte vam dijagnozu… kao da niste jedini s tim problemom…i zaista niste. Saopštavaju ih svakodnevno. Vaše jedino rešenje je VTO.
Sećam se žena iz bolnice koje su prokomentarisale kako sam dobro prihvatila loše rezultate HSG-a i laparoskopije. I ja sam samoj sebi bila neobično mirna i nesvakidašnje jaka. Naravno, to nije dugo trajalo, slomilo me je već po povratku kući.
Prijateljima najčesće i najlakše mogu da pričam o tome kako se osećam, ne izostavljam slučajno roditelje i supruga, podrazumeva se da oni najbolje razumeju i da saosećaju, ali prijateljima mogu mnogo detaljnije pričati o svom bolu i mogu da se osetim, makar na trenutak, rasterećeno znajući da nisam opteretila svoje najdraže, da nisam izazvala njihovu patnju.
Iako mozda zvuči neobično, ne očekujem saosećanje, čak ne toliko ni razumevanje, već samo želim naglas da kažem ono o čemu stalno razmišljam, bez reči utehe jer one nemaju smisla. I nije lako. Teško je raditi na poslu, teško je zadržati osmeh, ne odlutati mislima, nije lako odslušati čak ni na TV-u nečiju srećnu priču o potomstvu, radovati se nečijoj trudnoći, to osećanje je neshvatljivo. Razmišljala sam i ja drugačije do pre samo par godina, ali sada je sve drugačije…
Da li vam je teško da zadržite suze, da li vam se grči vilica i osećate bol u grudima dok pokušavate da budete prisebni i suzdržani kada vas pitaju Kad će deca?
Jako je teško odoleti pritisku okoline. I to će, čini mi se, ipak samo manji broj ljudi može razumeti, oni koji to zaista razumeju jer su prošli kroz isto i oni koji vas mnogo vole.
Često će oni, koji misle da vas razumeju, pokušati da vas uteše, a to vam je najmanje potrebno, naprotiv, to vas uznemirava. Neki mozda neće razumeti vašu reakciju na njihove reči utehe, ali vremenom sam prolazeći kroz isto shvatila da moram biti sebična po pitanju svojih emocija, jer to je nešto što je samo naše, time što otvoreno pričamo o problemu ne dajemo za pravo da nam neko kopa po srcu i duši. Kada bi samo prestali sa tim… Nadam se da mi je oprošteno za to sto sam sada sebična.
Da li vam se javlja osećaj da ste nekoga izdali time što jos uvek niste majka? Možda sebe ponajviše ali i supruga, njegove i svoje roditelje, da niste ispunili očekivanja? Teško je živeti s tim. A jos teže je kada ste sami sa sobom i kada se zapitate da li će ovo uopste uspeti, taj strah od neizvesnosti je gori od straha od smrti.
Plašim se i kada čujem od ljudi ,,Kakve su ti misli takav ti je život”.
Ukoliko bi zaista postojala šansa da pozitivnim mislima mogu da računam na to da će mi se život urediti na način kakav priželjkujem, evo obećavam da ću se zaista truditi da od sada mislim samo o tome kako ću se uskoro probuditi u bolnici sa našom bebom u naručju i kako se neću sećati nespokoja koji nas je pratio na putu do nje.
Samo ne mogu da obećam da ću ostati jaka i da ću uspeti da zadržim suze, po prvi put se neću ni truditi jer će one konačno biti od sreće, neizmerne i dugo iščekivane sreće…
Jovana Rebić
