Prvo ću da kažem da je ovo priča napisana isključivo iz zahvalnosti prema Šansi za roditeljstvo :).
Upoznala sam Luku u trenutku kada mi je život izgledao kao najlepša avantura. Bili smo mladi, veseli, uvereni da je pred nama svetla budućnost. Imali smo planove, sanjali o putovanjima, o ljubavi, o životu bez stresa. Verovali smo da nas ništa ne može zaustaviti. Ali kako je vreme prolazilo, u naš život nije dolazila ona najsvjetlija stvar koju smo najviše želeli — beba.
Bili smo u braku nekoliko godina kad smo odlučili da pokušamo. Oduvek sam sanjala o tome da postanem majka, a Luka je bio moj oslonac, moj partner u svakom trenutku i u svakom smislu te reči. Međutim, stvari nisu išle kako smo očekivali. Oduvek sam verovala da će sve biti prirodno, da ćemo lako dobiti dete. Ali ubrzo smo shvatili da nije tako jednostavno. I nakon mnogo istraživanja, testova i lekarskih pregleda, došli smo do neprijatne istine — imali smo problema sa neplodnošću.
Bila sam skrhana. I Luka isto. Ni on ni ja nismo znali šta da radimo, ali nismo hteli da se predamo. Upućeni smo na postupak vantelesne oplodnje. Sećam se da smo se oduševili na početku. Bilo je to kao poslednja nada, kao svetlo na kraju tunela.
Prvi neuspeh, pa drugi, pa treći. Svaki put kad su nas lekari obavestili da nije uspelo, osećala sam kao da gubim deo sebe. Ono oduševljenje s početka je nestalo vrlo brzo i zamenila ga je tuga pomešana sa očajem.
Godine su prolazile, a mi nismo odustajali. Ispod površine bile su stalne borbe, suze koje nismo mogli sakriti. Iako smo imali pet pokušaja vantelesne oplodnje, ništa nije išlo kako smo želeli. Ponekad smo razgovarali o tome, pokušavali da se smirimo, ali svaka nova nada koja je izgasila činila je da se osećamo još više iscrpljeni.
„Majo, možda nije suđeno“, rekao je Luka jedne večeri, držao me za ruku, dok su u njegovim očima bili i tuga i ljubav.
„Ne, Luka, ne možemo odustati sada“, odgovorila sam mu, iako nisam bila sigurna u to. Srce mi je bilo slomljeno, ali nisam htela da izgubim veru. Nismo mogli stati. Ne sada. Nismo mogli da okrenemo leđa svom snu.
Prošlo je mnogo vremena, i sve je bilo sve teže. Ali onda smo čuli za novu šansu — za mogućnost vantelesne oplodnje sa doniranim jajnim ćelijama, kroz postupak koji finansira RFZO u Srbiji. To je bila poslednja prilika a u srcu sam osećala da je ovo možda šansa koju smo čekali.
„Ovo je poslednji pokušaj, Majo. Ako ne uspemo sada…“, rekao je Luka, dok je u njegovim očima bio taj strah, ali i nada. A ja sam ga gledala, nije bilo povratka, ali sam znala da moramo probati.
I krenuli smo. Iako smo se osećali iscrpljeno i psihički i fizički, smirivali smo jedno drugo. Prošli smo kroz toliko testova, procedure, injekcije, čekanja, da nismo ni znali šta se dešava oko nas. Ali svaki put kad je Luka bio uz mene, svaki put kad smo zajedno razgovarali i podupirali jedno drugo, osećala sam da je to dovoljno da izdržimo.
Tada se desila još jedna velika stvar koja je imala dubok uticaj na nas. Čuli smo za organizaciju „Šansa za roditeljstvo“, koja pruža emocionalnu i psihološku podršku parovima koji se bore sa infertilitetom. Kroz njihove radionice, grupnu i individualnu podršku, osećali smo da nismo sami. Pomoglo nam je da zadržimo nadu u najtežim trenucima, da shvatimo da naše emocije nisu samo naše — da se mnogi parovi suočavaju sa istim izazovima i da je u redu biti ranjiv, u redu tražiti pomoć. Znali smo da nije sramota tražiti podršku, i to nam je dalo snagu da nastavim.
Kroz njihove grupe podrške, gde smo upoznali druge parove, počeli smo da se osećamo manje usamljeno. Razmene iskustava, reči ohrabrenja i razumevanje od drugih koji su prošli kroz isto, pomoglo je da nađemo mir u srcu i snagu da nastavimo. To nije rešilo naše probleme, ali nas je opremilo sa dodatnim oružjem — emocionalnom snagom.
I onda je došao trenutak. Držala sam Lukinu ruku i čekala. Stigao je nalaz bete i sve je stalo. „Uspelo je“, rekao je Luka jer je on skupio hrabrost da otvori mejl. Nisam mogla da verujem. Nismo mogli da verujemo. Na kraju, posle svih tih godina, naš san je postao stvarnost. Beba je bila tu, a ona je bila naše svetlo na kraju tunela. Brojke 233 su postale od tog trenunta neki naš zaštitini znak 🙂
„Nismo verovali… stvarno nismo verovali…“, govorila sam kroz suze, dok je Luka držao moju ruku. Naša sreća je bila toliko velika da sam pomislila da neću moći da izdržim.
Ljudi su nas pitali o doniranim jajnim ćelijama, o svim detaljima. Ponekad smo pričali o tome, ali nisam želela da se previše zadržavam na tim pitanjima. Za nas je bilo važno samo to da je on sada tu. Naš sin. I da nije bilo lako doći do njega. Godine borbe, pet neuspešnih pokušaja, dugo čekanje, sve je to bilo iza nas. Ono što smo sada imali je bilo vredno svega toga.
Jedanaest godina. Dugo je trajalo. Verujte mi, bila sam iscrpljena, ponekad sam pomislila da se neću izvući iz tih suza i bola. Ali na kraju je vredelo. Na kraju je sve bilo vredno. Naš sin je bio dokaz da ljubav, borba i vera u ono što želimo mogu doneti čudo.
Kada sam prvi put držala svog sina u rukama, sve su suze, svi gubitci, sva čekanja, bila vredna svakog trenutka. Bio je više od bebe. On je bio naša borba, naša nada, naš dokaz da ljubav ne prestaje, bez obzira na sve što se događa. I za njega, za njega je vredelo čekati.
Puno poljubaca tetama iz Šanse šalje mali Vasilije sa mamom i tatom 🙂
