Ja sam Lana. Oduvek sam želela da budem mama. Pretpostavljala sam da će se to dogoditi, jer je to toliko prirodno i deo je života.
Imam tri brata i sestru, ujake, tetke i mnogo rođaka. Naša porodica je bila oduvek velika. U mojim snovima ja imam dvoje dece i mogu da vam kažem njihova imena, da opišem njihove ličnosti i vidim svoje gene na njihovim licima.
Ovo se nikada nije dogodilo.
U mojim dvadesetih godinama radila sam u televizijskoj produkciji. Bio je to fantastičan posao i volela sam svaki minut na poslu. Kasnije, krajem svijih dvadesetih, putovala sam u Britaniju, Evropu i SAD na dvomesečni odmor i shvatila da želim da provodim vreme i da živim u inostranstvu. Želela sam da doživim avanturu. Preselila sam se u London, u početku samo na dve godine. Bila sam sama, bez dece (da, zaista sam to upravo rekla).
Usledio je sastanak “na slepo”. Period od 20 do 30 godine provela sam u pokušajima da zatrudnim. Godine i godine, ciklus za ciklusom, zatim lekovi, zatim dijagnostika i analize, testovi iz krvi… dok su prijatelji i porodica lako dobijali svoje bebe. „Neobjašnjiva neplodnost“ bilo je ono što su lekari rekli nakon godina pokušavanja da dođemo do trudnoće. Ali imala sam trudnoću kad sam bila jako mlada i prekid, i nekako sam znala da mogu zatrudneti i da nisam neplodna.
Uz pokušavanje da zatrudnim, osećala sam se kao da nemam budućnost, već samo prazno, mračno, usamljeno postojanje. Bilo je (i još uvek ima) toliko poruka u medijima da je „biti mama najbolji posao na svetu“, ili „Pronašla sam ispunjenje sada kada sam majka“, zbog čega sam se odmah osećala manje vrednom.
Mnogo dana, nedelja, meseci osećala sam se bezvredno. Ta crna rupa, ta praznina izgledala je (u to vreme) kao da se nikada ne može promeniti ili popraviti. Osećala sam da su moja najbolja vremena prošla. Kako da pronađem bilo šta zbog čega bih bila srećna ako nisam imala decu koju sam želela i majčinstvo koje mi je bilo sudbina? Moj (sada već bivši) suprug i ja potrošili smo hiljade i hiljade evra na vantelesnu oplodnju.
Sumiram – ukupno 5 IVF ciklusa, 2 pobačaja, 1 veliki recept za antidepresive i 1 razvod i ponovni brak kasnije.
Zaista sam zadovoljna svojim životom i ranije nikada nisam pomislila da ću to moći da kažem bez majčinstva i rađanja dece. Tada nisam mogla da zamislim da je to moguće.
Trebalo mi je mnogo godina da ‘prihvatim’ (a ta reč mi se zaista nije svidela) – da ipak neću imati decu bez obzira na to što sam vrlo brzo upoznala svoju srodnu dušu i ponovo se venčala. Mislila sam da će biti jedna od tih priča, znate – sa pogrešnim partnerom. Upoznajem novog / pravog partnera, odmah stiže trudnoća… Ali to se i dalje nije dogodilo. Iako sam se osećala tako neverovatno srećnom što sam upoznala svoju srodnu dušu, u srcu sam i dalje imala rupu u obliku bebe koju njegova ljubav i podrška nisu mogli popuniti.
Tada sam i 40-te provela tugujući zbog gubitka dece koju nikada nisam imala i gubitka majčinstva koje nikada nisam doživela. Moja porodica živi daleko, ne viđam ih često i nisam bila deo njihovog svakodnevnog života.
Kao što je često slučaj sa prijateljima koji imaju decu – lako je izgubiti kontakt i osećati se isključenim iz njihovog života (kafe sa školskim prijateljima, dečije zabave, sportski termini vikendom…). Nisam mogla da osetim ništa osim tuge zbog ovog gubitka . Pomisao na „Nemam decu / nisam mama“ bila je deo mog identiteta tokom mojih 40-ih godina. Ta tuga je bila ogroman deo mog svakodnevnog života, kako svesno, tako i podsvesno. Nisam znala kako da osećam bilo šta drugačije od toga. I iako me medijske slike o majčinstvu, bebama i srećnim porodicama nisu povređivale kao u mojim 30. godinama, i dalje su imale značajan uticaj. Zbog toga sam se osećala manje dostojnom.
I dalje je bilo gubitka i neispunjenja.
U 2018. godini napunila sam 50. Tokom te godine osećala sam da sam nekako spremna da započnem novo poglavlje, ali nisam mogla odmah da razumem koje. Želela sam da imam više energije, da se osećam više strastveno prema životu, ali tuga zbog toga što nemam decu bila je tako velika i trajno prisutna. Čak i ako bih spolja izgledala srećno, nisam znala kako da se otresem tuge, pa čak ni da li je to moguće. Godine i godine provedene po kancelarijama gde su vesti o bebama i njihove fotografije svakodnevne, česte objave na Fejsbuku omogućile su mi da usavršim lažni osmeh kad mi se srce slamalo. Znate kako je to…
Dok sam bila na odmoru u Italiji, posetila sam lokalnog masažnog terapeuta (uvek sam volela masažu). Očekivala sam divan tretman, ali masaža koju sam dobila mi je promenila život. Posle nje sam se osećala prazno, ali ne na neplodan način, već nekako čisto, spremna za nešto novo. Nisam mogla da razumem kako sam se odjednom osećala tako drugačije u tako kratkom vremenskom razmaku. Terapeut mi je objasnio da je radio uz pomoć telesne energije, ali i da je primetio da za svoj život želim nešto drugačije. To me je zaintrigiralo i oduševljeno sam istraživala energetsku terapiju po povratku sa odmora. Radila sam užurban, stresan i posao koji ne ispunjava, a eto još sam proglašena tehnološkim viškom. Ispostavilo se to kao nešto najbolje što se moglo dogoditi – imala sam motivaciju da se prekvalifikujem za EFT praktičara i holističkog masažnog terapeuta.
Da skratim priču, sada se osećam tako srećno. Svakodnevno se osećam dostojno i zadovoljna svojim životom.
Ja nemam decu.
Zbog toga se više ne osećam tužno kad to otkucam. To je samo činjenica. Vredna sam. Ja sam dostojna. Ja sam žena. Jednostavno, slučajno nemam dece. Kad možete da razdvojite te dve rečenice, to vas čini moćnim i snažnim. Nikad nisam mislila da je to moguće. Dakle, ako se borite sa idejom da ne možete biti srećni bez dece, molim vas, znajte da je promena moguća i te dubine očaja ne moraju biti trajno stanje za vas. Možete naći sreću. Postoji način – a istina leži u zagrljajima i ljubavi.
IZVOR: https://worldchildlessweek.net
