Nikada neću zaboraviti osećaj razočaranja, panike i očaja na dan kada je konsultant za IVF mom mužu i meni rekao da nikada nećemo imati svoju decu. Imala sam 36 godina. Bilo je to u martu 2014. godine, nakon što smo tri godine pokušavali da dobijemo dete uz pomoć vantelesne oplodnje.
Ne prođe ni dan a da ne ne pomislim dokle sam stigla od tog kobnog trenutka. Srećom, na mnogo načina, neplodnost je zapravo transformisala moj život na bolje, ali mi je trebalo mnogo vremena da to shvatim. Pokušavali smo da stvorimo porodicu ubrzo nakon što smo se uzeli 2010. godine. Posle godinu dana bezuspešnih pokušaja da zatrudnimo, odlučili smo da započnemo lečenje neplodnosti.
U početku se činilo da su doktori imali nade i prognozirali nam srećan ishod, ali kako tretman nije napredovao, činilo se da su sve šanse protiv nas. Prvi krug IVF-a je bio užasan. Ništa te ne pripremi za svakodnevne injekcije, invazivna unutrašnja skeniranja i hormonske lekove koji prave haos vašem telu. Emotivno sam bila van sebe.
Došla sam do kraja prvog kruga IVF, zagrlila svog oca i rekla mu da zauvek želim da šetam svog psa po imenu Popi – pobegnem od svega oko sebe i pobegnem od sveta.
Neuspeh me je terao da još više želim decu. Bila sam isfrustrirana i ljuta, želela sam da budem kao i svi ostali. Imali smo još dva besplatna IVF ciklusa i iz svakog smo dobili samo 4-5 jajnih ćelija koje su bile lošeg kvaliteta. Dalja kontrola je otkrila da imam ozbiljnu endometriozu, nešto što nije moglo da se otkrije tokom ranijeg testiranja.
IVF je užasno usamljujuć i izoluje od realnog života, zarobio me je u svetu straha. Strah od toga kako bi izgledala moja budućnost bez dece i strah od još jednog prijatelja koji objavljuje svoju trudnoću ili još jedne uspešne IVF priče objavljene u novinama. Bez obzira na sve ovo, postoji svetlo na kraju tunela neplodnosti. Preplavila bi me osećanja ljubomore kada bi prijatelji razgovarali o imenu bebe ili ponosno mazili svoj stomačić u mom prisustvu. Nisu bili neosetljivi – shvatam to sada, a mnogi od njih nisu znali da pokušavamo da stvorimo porodicu. Samo su očekivali da i naša priča ima srećan ishod i radovali se svojoj sreći.
Gledajući unazad, izgubila sam dosta prijateljstava tokom tog vremena. Nisam mogla da se nosim sa nepremostivim osećajima neadekvatnosti i inferiornosti. Osećala sam se kao promašaj. Ono što niko ne shvata je koliko očajno se osećate. To je sveobuhvatni osećaj tuge samo još gori, jer nemaš srećna osećanja koja možeš da podeliš. Žališ za životom koji nikad nećeš imati.
Skoro tri godine posle prvog tretmana, rekli su nam poražavajuće vesti – ako želimo decu, jedina opcija nam je donacija jajne ćelije u inostranstvu. Do tog trenutka smo suprug i ja već bili emociono iscrpljeni. Nakon tri pokušaja IVF-a u poslednjem smo odustali, jer nisam dobro reagovala na lekove – predali smo se i pala sam u očaj, što nisam odmah shvatila.
Usvajanje nam se nije činilo kao dobra opcija. Samo smo želeli da podvučemo crtu ispod našeg užasnog užasnog iskustva i nekako nastavimo gradnju alternativnog života za nas. Bez obzira šta vam neko kaže, postoji svetlo na kraju tunela neplodnosti! Ne postoji brz oporavak, potrebno je vreme da zacelite. Čak i u ranim danima, odlučila sam da neplodnost neće definisati moju budućnost. Život mi se činio ispraznim i znala sam da moram da uradim nešto da ispunim tu prazninu.
Mnoge parove IVF je razdvojio, ali mi smo među srećnicima koje je to ojačalo. Oboje smo odlučili da maksimalno iskoristimo šta imamo. Podržavali smo jedno drugo i moj muž me je ohrabrio da verujem u sebe i da započnem svoj posao. Zajedno sa mojim psom Popijem, koji mi je bio apsolutna srodna duša kroz sve ovo, vukli su me iz mračnih dana. Bio je to dugačak i bolan put i iskreno mogu da kažem da sam sada najzadovoljnija i najsrećnija u svom životu. Na kraju sam našla sebe.
Suočavanje sa neplodnošću je značilo pronaći nešto da ispuni prazninu života bez dece. Volim svoja, sada dva terijera, Lokija i Džerija. Loki sada ima 15 godina i bio je na mojoj strani tokom našeg IVF putovanja – iskreno ne bih prošla kroz sve to da nije njega. Mali Džeri ima skoro 2 godine. Oboje mi donose mnogo ljubavi i uživanja svakodnevno – volim ih više od svega na svetu.
Pre šest godina sam pokrenula svoj posao. Postavljanje mog online imenika prilagođenog za pse, koji reklamira mesta gde su psi dozvoljeni, gde ima usluga za pse i proizvodi i pokloni koje možete kupiti za vašeg pratioca, je potpuno promenilo moj život, da ne pominjem zdravlje. Dalo mi je svrhu. To je nešto što sam napravila sam iz osnova i ponosna sam na to.
Život bez dece je otvorio novi svet. Postigla sam stvari koje ne bih mogla da shvatim da smo imali decu. Moji psi i ja dosta idemo na odmor (samo nas troje), recenziramo fantastična mesta pogodna za pse i pišemo o njima na mom blogu. Povratila sam kontrolu nad svojim životom i naučila da volim i da uzmem što više od svakog dana. Da sam imala decu, verovatno bih živela život 100km na sat, balansirajući porodični život sa kratkim predasima za sebe. Kako stvari stoje, uživam sa svojim psima, idemo u duge šetnje svakog dana, nalazimo se sa prijateljima i živim život sopstvenim tempom.
Biću prva koja priznaje da to nije život koji sam zamislila, ali radujem se ustajanju svakog dana i to je ono što je bitno. Osećam da sam izgubila godine života na IVF i to je vreme koje neću moći da vratim. Polagala sam mnogo nade u nešto što je imao malo šanse da bude uspešno.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.metro.co.uk
