Od rođenja prve “bebe iz epruvete“ u Engleskoj (1978) rođeno je više od 8 miliona beba začetih vantelesnom oplodnjom – oplodnjom ljudskih ćelija u laboratoriji, a zatim implantacijom u matericu žene, s tim da je većina ovih procedura urađena u Evropi i Severnoj Americi. Između 1 i 2 % ukupnog broja dece rođene u Sjedinjenim Državama svake godine rodi se uz pomoć vantelesne oplodnje. Mnogim parovima koji dugo pokušavaju da dobiju dete, vantelesna oplodnja omogućila je da postanu roditelji na način koji je bio nezamisliv pre samo dve generacije.
Ko bi mogao tome naći zamerku?
Metode kojima se deca začnu putem vantelesne oplodnje mogu biti problematične za svakoga ko veruje da ljudski život započinje začećem i da se treba odvijati prirodnim putem. To je učenje Katoličke crkve koja takođe uči da je “pomeranje” začeća deteta iz seksualnog odnosa supružnika u laboratoriju problematičan pojam. Mnoge druge verske tradicije širom sveta prihvataju vantelesnu oplodnju, sa različitim definicijama koje procese treba dozvoliti.
Tokom poslednje četiri decenije, bioetičari i crkvene vođe pokušali su da pomire crkveno učenje o ovim pitanjima sa činjenicom da je za mnoge parove neophodna medicinska pomoć za začeće.
,,Nismo protiv nauke, ali smo protiv tretmana i postupaka koji krše dostojanstvo ljudskog života i odbacuju središnji razlog za brak“, tvrdila je crkva.
Crkva se protivi vantelesnoj oplodnji iz dva odvojena razloga. Prvo, jer oplodnja jajnih ćelija u laboratoriji zanemaruje začeće deteta iz „bračnog čina“. U članku za američku Konferenciju katoličkih biskupa (1998) pod nazivom “Katolički pogled na reproduktivnu tehnologiju“, John Haas, tada predsednik Nacionalnog katoličkog bioetičkog centra izneo je obrazloženje ovog prigovora:
,,Očigledno je da vantelesna oplodnja zanemaruje bračni čin kao sredstvo za postizanje trudnoće, umesto da mu pomogne da postigne ovaj prirodni cilj. Novi život ne nastaje ljubavnim činom između muža i žene, već laboratorijskim postupkom koji obavljaju lekari ili tehničari. Muž i žena su samo izvori „sirovina“ jajne ćelije i sperme kojima tehničar kasnije manipuliše kako bi sperma oplodila jajnu ćeliju”
Vatikan je dao sličan argument u pojašnjenju (1987) koje je izdala Kongregacija za nauk vere, a potpisao kardinal Joseph Ratzinger pod nazivom „Dar života“.
,,Umetanje oplođene jajne ćelije u matericu u cilju trudnoće objektivno utiče na analogno razdvajanje dobra i značenja braka, jer postaje stvaranje potomstva koje nije plod određenog čina bračne zajednice“. Drugim rečima, seksualni odnos između bračnih partnera ne podrazumeva samo zajedništvo, povezivanje zaljubljenog para, već i reprodukciju, namenjen je začeću dece. Razumevanje seksualnog odnosa podupire dodatno crkveno učenje u knjizi „O ljudskom životu“, papskoj enciklici iz 1968, koja potvrđuje zabranu veštačke kontrole rađanja od strane crkve.
Ova enklitika se dalje poziva se na Kanon 1061. kanonskog zakona Katoličke crkve koja kaže da se „oplodnja zakonito prihvata kada je rezultat bračnog čina po kom supružnici postaju jedno telo“.
Slično tome, dokument iz 2008. godine, koji je u to doba potpisao njegov prefekt, kardinal Villiam Levada, tvrdi da bilo koja medicinska tehnika koja se koristi za lečenje neplodnosti „mora poštovati tri osnovna dobra“:
1) pravo na život i fizički integritet svakog čoveka od začeća do prirodne smrti;
2) jedinstvo braka – uzajamno poštovanje prava unutar braka da postanu otac ili majka samo zajedno sa drugim supružnikom;
3) specifične ljudske vrednosti u vezi sa seksualnošću koje zahtevaju ,,da rađanje ljudske ličnosti bude plod bračnog čina specifičnog za ljubav među supružnicima“
Medicinski napori koji pomažu reprodukciji se ne odbijaju, ali mora im se dati moralna ocena u odnosu na dostojanstvo ljudske ličnosti.
Dr Haas kaže da ne treba u potpunosti biti isključiv već ,,ako data medicinska intervencija pomogne bračnom činu u postizanju trudnoće, može se smatrati moralnom; ako intervencija zamenjuje bračni čin da bi se rodio život, to nije moralno “. Na primer, crkva prihvata poseban oblik prirodnog planiranja porodice koji uključuje naučna istraživanja i napredne medicinske tehnike za predviđanje ovulacije i nivoa plodnosti i to kao važeću metodu za pomoć parovima koji pokušavaju da postanu roditelji.
Sudbina embriona
Jedna studija koju je 2011. objavio Guttmacher Institute sugeriše da je 98% seksualno aktivnih katoličkih žena u Americi, uzrasta od 17 i 44 godine, koristilo kontracepciju u nekom trenutku, što je direktno u suprotnosti sa crkvenim učenjem.
IVF, međutim, može izazvati druge etičke dileme za vernike. Mnogi pokušaji uključuju oplodnju određenog broja jajnih ćelija i implantaciju određenog broja embriona u matericu odjednom, a zatim smanjenje broja održivih fetusa kroz embrioredukciju. U mnogim drugim slučajevima višak embriona se zamrzava i čuva. Crkveno učenje je da život započinje začećem i da je od trenutka začeća oplođena jajna ćelija – čovek. Za svakog ko prihvati ovu premisu, zaključak je neizbežan: selektivno uklanjanje embriona je ubijanje nevinih ljudskih bića, a čuvanje embriona u zamrznutom stanju predstavlja kršenje njihovog ljudskog dostojanstva.
Zamrzavanje
I sada prelazimo na najteže etičko pitanje: šta je sa embrionima koji su bili zamrznuti? Učenje crkve je da svako jedinstveno ljudsko biće zaslužuje da se rodi i da napreduje. Zar crkva treba da dozvoli neplodnim parovima da zatrudne vantelesnom oplodnjom koristeći embrione koji su trenutno u “skladištu”? To bi moglo kršiti princip da dete treba začeti seksualnim putem, ali se takođe može videti kao milost prema samim embrionima – i kao blagodat za parove bez dece. Samo u Americi postoji najmanje 400.000 zamrznutih embriona. Druge procene sugerišu da bi se broj mogao približiti milionu.
Šta uraditi sa tih 400.000 ili više embriona?
Parovi koji se odluče za vantelesnu oplodnju suočavaju se sa okrutnim izborima svake godine, od njih se traži da plaćaju godišnje čuvanje embriona ili da ih “odbace“. Ali šta ako bi mogli da ponude te embrione parovima koji se bore sa začećem? Šta ako bi parovi bez dece mogli da usvoje takve embrione i odgajaju ih kao svoje?
Bilo bi potrebno neko pojašnjenje učenja Katoličke crkve po tom pitanju, ili bar dodatak postojećoj doktrini, jer se navodi da se ideja da bi „embrioni mogli biti na raspolaganju nekim drugim parovima nije etički prihvatljiva i može dovesti do drugih problema medicinske, psihološke i pravne prirode“. Ipak ovo se kosi sa drugim učenjem iste crkve – da je ono što je već stvoreno dozvoljeno za upotrebu, čak i ako njegovo poreklo nije nužno bilo dozvoljeno. Da li je onda parovima dozvoljeno da iskoriste ovu mogućnost? Da li će im biti pružena ta mogućnost?
