Neplodnost, koja se definiše kao nemogućnost prirodnog začeća nakon jedne godine pokušavanja, pogađa 6% parova. Iako je u pitanju uobičajen problem, razgovor o tome najčešće se vodi u zatvorenim krugovima. Neplodnost moramo prihvatiti, ali za početak je dovoljno da dozvolite sebi da budete ljuti, kao i da budete tužni i da žalite zbog toga.
Sasvim sigurno, većina ljudi voli da svoje živote drži pod kontrolom. Volimo da sve bude lepo uređeno. Volimo da budemo spremni. Volimo da naše nade i snovi idu glatko. Sasvim sigurno, međutim, i ne ide uvek po planu. Teška stvarnost koja čeka mnoge jeste da čak i s najboljom pripremom i spremnošću na sve, život može da napravi krivinu na svom putu. Kada je reč o planiranju porodice, ono što kao duh plaši mnoge koji se nadaju da će biti roditelji jeste moguća neplodnost ili smanjena plodnost.
Biološka deca nisu jedini način da se ostvari porodica. Neke porodice, bez obzira na plodnost, imaju razne razloge da izaberu druge načine da oforme porodicu koji su bolji izbor za njih. Za one parove, međutim, koji očekuju i planiraju biološku decu i nadaju im se, dijagnoza neplodnosti može da bude razorna.
Stigma
Jedan od razloga zbog kojeg neplodnost može da bude toliko razorna jeste što za nas žene i dalje postoji ogromno očekivanje da budemo majke. Naša vrednost, još od detinjstva, nosi sa sobom teret da su majčinstvo, trudnoća, rađanje pravo “prolaza” – kada to obavimo, konačno prolazimo kroz vrata prave ženstvenosti i pridružujemo se onima koje su to bile pre nas. Za žene koje izaberu da nemaju decu ili ne mogu da ih imaju, postoji osećaj da su ta vrata zaključana, svetla ugašena i nema nikog kod kuće – iako čujemo zveckanje čaša, smeh, i društvo unutra. Jednom rečju, za žene koje žele da imaju biološku decu, a ne mogu, postoji osećaj potpune odbačenosti. Ne samo od društva, već i od naših sopstvenih tela.
Statistika
Stigma delimično postoji zbog toga kako se naše društvo pohvalno odnosi prema trudnoći i rađanju deteta, pa stoga sposobnost stvaranja postaje norma koja se od žene očekuje u nekom trenutku. Činjenica u vezi sa ovim, međutim, jeste da neplodnost nije neuobičajena, a smanjena plodnost još manje. Neplodnost, koja se definiše kao nemogućnost prirodnog začeća nakon jedne godine pokušavanja, postoji kod 6% parova. Smanjena plodnost, koja se definiše kao nemogućnost trudnoće ili iznošenja trudnoće do kraja prisutna je kod 12% žena. Iako je ovo uobičajen problem, razgovor o tome se vodi u zatvorenim krugovima i sa malim brojem ljudi iz okruženja. Spontani pobačaj, gubitak deteta i neplodnost se drže u privatnosti i nose oznaku stida za ženu koja nosi teret toga što neće biti u „klubu” žena koje su se ostvarile kao majke.
Možda ćemo reći prijateljima i porodici, ali veoma često ljudi ne znaju šta da rade sa tom informacijom, osim da izraze žaljenje ili izgovore dobronamerne, ali bezosećajne klišee. Zbog toga razmatramo da li je možda bolje ne reći ništa, ali onda smo opet na početku – osećamo se usamljeno u našoj borbi i ponovo se bavimo problemom da se o ovom uobičajenom bolu ne razgovara. Obe varijante opterećuju, a i sama činjenica da moramo s tim da se suočimo stvara osećaj „drugačijeg”. Posebno okrutna mera u vezi s ovim problemom jeste to koliko postajemo izolovani zbog toga što smo malo naučeni da razgovaramo o tome. Ono što sledi jesu usamljenost, stid i frustracija.
Šta treba uraditi:
Prvo, naljutite se. To je dozvoljeno. Kada birate na šta da se naljutite, izbor je ogroman! To kako nas društvo socijalizuje – očekivanja da rađamo, cena lečenja neplodnosti, bol i stres od odluka koje se odnose na to da li tražiti lečenje ili ne, samoća, vaše sopstveno telo zato što ne radi šta želite i očekujete, stigma oko toga, Vaša najbolja prijateljica koja ima dete, a Vi ste samo dobili pozivnicu – lista je beskonačna… Dozvoljeno Vam je da se naljutite na sve ovo jer zaista smara. Tačka. Nema ništa više.
Drugo, tugujte. Bilo da ste izgubili dete pre nego što se rodilo ili gubite mogućnost da ikada imate dete, ove tuge treba da se odtuguju i imaju svoje vreme obrade. Bolje je ako to uradite sa svojim partnerom jer, iako možda izgleda da mi kao žene sve nosimo na svojim leđima, treba to da podelimo s voljenom osobom. I oni su u tome, nismo same. Ovo je i njihov problem.
Treće, nastavite. Kako god da to Vama izgleda, Vaša priča se ne završava ovde. Radeći s parovima koji se suočavaju s neplodnošću, saznala sam da kroz to lakše prolaze oni koji idu ka bolnom prihvatanju svoje situacije. Par je dobro iskomunicirao međusobno šta svakom partneru odgovara i ka čemu mu odgovara da ide. Osmislili su razne mogućnosti za svoje živote, uzimajući u obzir to kakva im je ruka podeljena, i pronašli su zajednicu koja razume kroz šta prolaze. Ukratko, rade s onim što imaju i osmišljavaju način da tim putem idu – zajedno.
Kao i većina toga u životu, dijagnoza neplodnosti nas podseća na to da koliko god da volimo kontrolu, imamo je malo. Kada, međutim, život iščupa volan, mi možda ne možemo da odredimo pravac u kojem idemo, ali barem možemo da ostanemo na putu. Možda ne idemo ka svojoj destinaciji iz snova, ali izvadimo mapu, isplaniramo novi kurs i vidimo gde će nas to odvesti.
Izvor: www.psychologytoday.com
