Tri žene su pronašle utehu u zatvorenoj grupi na društvenoj mreži. Sada dele svoje priče sa nama.
Ukoliko je i vama potrebna ovakva vrsta podrške i razmena iskustava sa ostalim ženama koje prolaze kroz VTO priču možete se priključiti zatvorenoj Fejsbuk grupi Udruženja Šansa za roditeljstvo klikom na link https://www.facebook.com/groups/sansazaroditeljstvo/
Nakon što je saznala da ima smanjenu rezervu jajnih ćelija i da neće moći da zatrudni prirodnim putem, O.G (40) i njen muž su započeli lečenje neplodnosti i konačno dobili sina koji sada ima dve godine. Odmah na samom početku, ona kaže da je znala da treba da nađe druge ljude koji prolaze kroz isto.
„To je bio način da se oslobodim tereta. Pisanje je bilo terapija. Činjenica da sam bila anonimna značila je da mogu da budem otvorena.” Veoma brzo, ova žena je dobila reakcije od ogromnog broja žena koje su takođe prolazile kroz VTO. Osećala je da bi sve ove žene trebalo da imaju pristup razgovoru u zajednici.
Pored toga što pruža solidarnost u iskustvu koje se može doživeti kao duboko izolujuće, grupa se, kako kaže, pokazala kao dobar prostor za pomaganje u donošenju odluka, kada je paru potreban treći glas. „Tu se deli čitavo bogatstvo informacija” . ,,Ne pišu svi u grupi”, dodaje ona, neki ljudi samo čitaju, i to je u redu.
Pored toga što je delila iskustva sa grupom, O.G počela se otvarati prema porodici i prijateljima u vezi sa iskustvima kroz koja je prolazila. Njen sin je začet pomoću VTO i priseća se kako joj je nakon transfera bilo teško da zadrži za sebe sve što se događalo.
„Osećala sam se poput vremenske bombe koja otkucava. Kao da više nisam mogla to da zadržim u sebi. Bilo je previše, i tako stresno i toliko uznemirujuće da sam jednostavno osećala da ne mogu da izdržim da ne podelim ovu informaciju. Bili su mi potrebni razgovor i podrška.”
Počela je da ljudima oko sebe govori o onome kroz šta su prolazili ona i njen muž.
„I svaka osoba kojoj bih rekla, osećala sam kao da je to još jedna osoba koja stavlja svoje ruke oko mene, kako bi mi taj zagrljaj olakšao sve. Bila sam u fazonu – znaš šta, jednostavno se otvori, reci poslodavcima, reci prijateljima, reci porodici. I sve će biti 10 puta lakše.” I apsolutno je bilo. Umanjilo je ogroman stres koji smo osećali.”
Nakon što je njen sin rođen, ona je još uvek osećala anksioznost koja je nije napuštala ni tokom trudnoće. i ponovo je grupa bila od velike pomoći.
„Kada je u pitanju VTO trudnoća, ta anksioznost nikada ne prolazi. Definitivno sam je osećala tokom cele trudnoće. A mislim i nakon porođaja; to je skoro kao post-traumatski stres. Taj strah, „OK, kažete mi da sam trudna, da sam trudna dvanaest nedelja, šest meseci, ali ovo sve može da mi bude oduzeto sutra”.
,,I čak kada je beba bila u mojim rukama, sećam se da sam opsesivno proveravala bebino disanje. Većina devojaka iz grupe je rekla da se osećaju isto. Izgleda da je to sasvim normalna reakcija.”
A.N (29) i njen muž pokušavaju da dobiju bebu već četiri godine. Oni su nakon godinu dana saznali da postoje komplikacije; ona ima problema sa levim jajovodom, a on sa pokretljivošću spermatozoida.
Upućeni su u kliniku za lečenje neplodnosti, koja im je preporučila VTO. To nije bilo veliko iznenađenje; par je već sam došao do zaključka da će im biti potrebna vantelesna oplodnja.
„Ali kada je to konačno potvrđeno, bilo je bolno u smislu da je to postala naša jedina opcija. Sećam se da sam kasnije rekla prijateljici da je najteži deo to što shvatiš da nikad nećeš proći kroz iskustvo prirodnog začeća, spontanog pozitivnog testa na trudnoću, bez uključivanja lekara i nauke i klinika. U suštini si pod njihovom kontrolom”. Nekako izgubiš osećaj sebe u svemu tome.”
„Pri tom, veoma je skupo, što vam ne bi smetalo kada bi ste mogli da imate garancije da će da uspe.”
Kada su započeli VTO prošlog septembra, ona je počela da traži grupe podrške. „Ovo je nešto o čemu se zapravo ne govori. Mi smo otvoreni, mi govorimo ljudima, takvi smo. Kada smo počeli da govorimo porodici i prijateljima, ispostavilo se da su neki od njih prošli kroz isto.” Fejsbuk grupa joj je pružila preko potrebnu podršku.
„Dobili smo informaciju o tome šta je VTO, šta sve obuhvata. Ali sve dok nismo prošli kroz postupak, koji nije uspeo, nismo shvatali koliko je teško. Povremeno se osećate vrlo usamljeno, kao da nemate nikoga. Pridružujući se ovoj grupi, vidite stvari iz perspektive drugih ljudi i shvatite da niste sami u ovome.”
Dok je ne doživite, postoji toliko toga vezanog za vantelesnu oplodnju što ljudi ne uzimaju u obzir. Opisuje se odlasci na preglede i pokušaji da se stigne na vreme nazad na posao. „Vaš život u potpunosti čeka,” kaže ona. „Pokušavate da isplanirate život u toku vantelesne oplodnje. I sve se onda tempira u odnosu na injekcije koje primate.”
Kada je došlo do prvog postupka, od četiri jajne ćelije, tri su bile pogodne za ICSI metodu (spermatozoid se mikroinstrumentima u laboratoriji ubacuje u jajnu ćeliju).
„Sećam se da sam tada bila tako razočarana zbog toga. Puno drugih parova je dobilo mnogo više jajnih ćelija i osećala sam se kao propali slučaj, u smislu: O Bože, mogla sam bolje, mogla sam imati više jajnih ćelija. To su nekoliko jako napetih dana, jer čekate taj telefonski poziv ujutru i zato ne možete da spavate,” kaže ona za dane pre transfera.
Oplodile su se dve jajne ćelije, što je značilo dva embriona za transfer. „Bili smo oduševljeni što smo došli do te faze. Izađete sa transfera i plašite se da ustanete ili da ćete nešto pogrešno uraditi. Bili smo tako uzbuđeni. Kažu da ste trudni dok se ne pokaže suprotno. Mi smo bili u fazonu – da, konačno smo stigli do cilja. Nismo očekivali da će poći naopako, kako je pošlo…”
Ona je prokrvarila u nedelju, odmah nakon transfera koji je bio u utorak.
„Užasno je bilo. Osećala sam kako je to naša jedina nada, a i ona je nestala. I razmišljala sam o tome šta sam uradila pogrešno, šta je pošlo po zlu? Moj suprug je takođe bio jako uznemiren. Oboje smo pokušavali da utešimo jedno drugo.”
Zbog obilnog krvarenja, poslali su je na ultrazvuk na odeljenje gde su ležale trudnice.
„Svuda oko vas su trudne žene. Samo sam sedela i razmišljala, ovo je mučenje, baš nije fer.”
Saznanje da i drugi ljudi u grupi prolaze kroz isto, bilo je od velike pomoći u tom trenutku, tim pre što je mogla da pročita i priče o uspehu.
„Grupa vam daje taj pozitivan vajb da ponovo krenete u postupak. Veru da bi moglo da uspe. Osećala sam se potpuno beznadežno, ali kada pročitate tuđe priče o uspehu, dobijete taj vetar u leđa da nastavite dalje.”
Dobronamerni, ali loše odmereni komentari onih koji ne prolaze kroz VTO. mogu da budu posebno bolni.
„Sećam se kako se neko okrenuo i rekao „pa, koji je vaš plan B?” U tom momentu nismo imali plan B. Naravno da smo razgovarali. Razmatrali smo usvajanje, ali je izgledalo kao da je nemoguće usvojiti dete u našoj zemlji. Naša jedina opcija je bila da se preselimo kako bismo usvojili. O tome je reč, ljudi zaista ne shvataju sa čim se suočavate ako ovo ne uspe.”
Ovaj par ističe kako VTO može da još više izoluje muškarce, kada se uzme u obzir njihova prirodna nevoljnost da govore o ovim stvarima. Njen suprug priznaje da ne zna ni jednog muškarca koji prolazi kroz VTO.
„To je veoma klinički obojen proces. I većina muškaraca, kada izlazi iz sobe u kojoj daju uzorak sperme, oseća se malo posramljeno i postiđeno.” kaže on za početne faze procesa vantelesne oplodnje. „Ne želiš da odeš u grupu momaka i pričaš o tome. Nekako si sam, zato što misliš da ako pričaš o tome, bićeš ismejan.”
Š. K (40) je trudna 19 nedelja. Nakon dva postupka VTO, zatrudnela je prirodnim putem u septembru. „To je bila duga nakon kiše,” kaže ona sada. Ona i njen partner su probali da dobiju bebu. Ubrzo je znala da nešto nije u redu, i oni su počeli da traže pomoć lekara.
Ispostavilo se da ima endometriozu. Ova dijagnoza joj je utvrđena nakon što je sama zahtevala da je testiraju. „Imala sam ono za šta sada znam da su bili abnormalni menstrualni ciklusi; mislila sam da je to normalno. Stalno čujete od žena da imaju bolne cikluse,” priseća se.
Bila je kod ginekologa kada je imala 18 godina, ali dobila je samo lekove protiv bolova i protiv upale, koje je nakon toga koristila narednih 20 godina kako bi regulisala bolne cikluse. „Tako mi je žao što nisam forsirala dalja ispitivanja, ali jednostavno nisam znala,” kaže ona.
Ona i njen partner su odlučili da pokušaju sa vantelesnom oplodnjom. Osećali su izvesno olakšanje zato što počinju. „Ja sam veoma praktična osoba. Ne smeta mi što postoji problem, ali volim da preduzmem nešto povodom njega.”
Ovaj par nije svojim bližnjima govorio o tome kroz šta prolaze.
„Jednostavno sam se osećala kao propali slučaj. Bilo mi je novo i samo sam htela da na miru prođem kroz sve to. Kada smo krenuli u drugi postupak, rekla sam porodici, ali sam morala i da im kažem da ne dolaze svakog drugog dana da me pitaju kako sam.”
VTO može da vas jako snažno izoluje, i Š.K objašnjava kako joj je Fejsbuk grupa jako puno pomogla.
„Fantastična je. Jer, osećate se kao da ste na sred mora i da se davite. Nisam poznavala nikog ko je išao na VTO. Grupa je genijalna kada vam treba pravo usmerenje. Osećate da niste jedini sa ovim problemom.”
Ona je bila fizioterapeut sa punim radnim vremenom na klinici. Pre nego što su počeli da rade na bebi, započela je i dodatni privatni posao – držala je časove pilatesa dva puta nedeljno, kako bi mogli da sagrade kuću.
„Imala sam prilično popunjen raspored, pa sam, malo po malo, vremenom smanjivala posao, i tako sam na kraju prestala sa dodatnim poslom i odlazila samo na posao na klinici tri dana u nedelji.”
Pošto osim endometrioze nije utvrđen drugi problem, počela je da se pita da nije stres urzok neplodnosti.
„Smanjivanje posla je bila otprilike poslednja stvar na listi onoga što sam smatrala da treba pokušati. Bila sam već kod nutricioniste, probala sam refleksologiju, akupunkturu. Nisam jednostavno želela da prestanem da radim. Tako da je to bila poslednja stvar.”
U njihovom prvom postupku, samo jedan embrion je vraćen, jer je imala visok rizik od sindroma hiperstimulacije jajnika. Taj embrion se nije implantirao i počeli su da razmatraju opcije na klinikama u inostranstvu, odlučivši se na kraju za jednu kliniku u istočnoj Evropi, gde su obavili konsultacije. Ona je započela pripreme za još jedan postupak vantelesne oplodnje. Dobijena je 21 jajna ćelija. Primenjena je ICSI metoda, oplodilo se njih 19 i petog dana je ostalo 11 embriona.
Tada je njen doktor izrazio zabrinutost da kod nje može doći do pojave krvnog ugruška, tako da nisu mogli da obave transfer. Predložio joj je da se vrate sledećeg meseca i da probaju da obave transfer u nestimulisanom, prirodnom ciklusu. Tada je dobila samo steroide i antikoagulante, ne i hormone. Vraćena su joj dva embriona.
Dve nedelje kasnije, kod kuće, dobili su pozitivan test na trudnoću. „Bilo je neverovatno,” priseća se ona.
„Bili smo oduševljeni. Manje-više smo istog trenutka otrčali i saopštili i mojim i njegovim roditeljima. A onda se osam nedelja kasnije sve završilo. Imala sam pobačaj. Beba je prestala da se razvija u šestoj nedelji, a saznali smo u osmoj. Nije bilo otkucaja srca na ultrazvuku. Bilo je to jako čudno, da moje telo zadržava nešto što više nije živo.”
Poslali su je kući, bio je petak, a u ponedeljak se pobačaj spontano završio kod kuće.
Odustajanje nije dolazilo u obzir. Imali su dva zamrzuta embriona na klinici u svojoj zemlji i devet u instranstvu „Znala sam da ne moram raditi ceo postupak iz početka, sa aspiracijom jajnih ćeija.” Patila je od depresije izvesno vreme i raskinula je vezu sa svojim partnerom u jednom periodu.
Odlazila je kod psihologa, i kaže da joj je to bilo od velike pomoći. „Puno sam radila. Kroz pet nedelja, osećala sam se bolje nego ikada; osećala sam se zaista, zaista dobro u sopsvenoj koži.” Ona i njen partner obnovili su vezu i nedugo potom je spontano ostala u drugom stanju.
U drugom mesecu trudnoće primljena je u bolnicu zbog pretećeg pobačaja, „ali ova beba se drži,” smeši se ona.
„Ne kajem se ni jedne sekunde,” kaže ona za pokušaje VTO, dodajući da će nakon ove bebe pokušati da dobiju još dece; nema zacrtan broj dece u glavi. Rađaću dok mi telo bude dozvoljavalo.”
Ukoliko je i vama potrebna ovakva vrsta podrške i razmena iskustava sa ostalim ženama koje prolaze kroz VTO – možete se priključiti zatvorenoj Fejsbuk grupi Udruženja Šansa za roditeljstvo klikom na link: https://www.facebook.com/groups/sansazaroditeljstvo/
Izvor: www.independent.ie
