Dve nedavne studije bacile su novo svetlo efekata gojaznosti na rezultate IVF-a, prvo iz velike 15-godišnje kohortne studije i drugo iz poređenja svežih i smrznutih blastocista kod gojaznih pacijenata u kontroli slučaja.
Veoma je prepoznata povezanost između viška telesne težine i dužeg vremena potrebnog za postizanje trudnoće. Smernice Nacionalnog Instituta za zdravstvenu negu (NICE) iz 2013. (i ažurirane 2017.) upozoravaju da bi žene sa BMI od 30 ili višim „trebalo da budu obaveštene da će im verovatno trebati duže vreme za začeće“, a preporučeni su im saveti o ishrani i grupni program vežbanja. Slično tome, mišljenje odbora za praksu Američkog društva za reproduktivnu medicinu (ASRM) iz 2015. godine, iako je priznalo da su „mnoge gojazne žene i muškarci plodni“, savetovalo je razmatranje programa upravljanja težinom za žene,a ovaj program ima za cilj „gubitak telesne težine pre planirane trudnoće (na BMI <35), sprečavanje viška kilograma u trudnoći i dugoročno smanjenje težine“. Sada su dva nova izveštaja, ova objavljena na mreži Humana Reprodukcija, bacila novo svetlo na dobro prihvaćene smernice.
Prva je velika studija koju je finansirala vlada Australije, a nakon 15 godina nakon kompletirane grupe od više od 6000 žena u 20-im koje su sve pokušale začeti, potvrđuje se savet da umereni i visoki nivo fizičke aktivnosti poboljšava plodnost žene sa normalnim BMI, ali da gojaznost zaista povećava rizik od neplodnosti. Međutim, iako je povezanost između fizičke aktivnosti i vremena sedenja prepoznata u brojnim zdravstvenim ishodima (posebno kardiovaskularnim bolestima) „malo se zna o njihovim uticajima na reproduktivno zdravlje, posebno u oblasti neplodnosti“.
Studija je bila nastavak australijske longitudinalne studije o zdravlju žena koja je pratila napredak plodnosti 6130 žena u uzrastu od 20 do 27 godina, od 2000. godine (tj. iz grupe rođenih 1973-78.). Sa izveštajima o praćenju svake tri godine do 2015.
Ovi izveštaji su uključivali informacije o nivoima fizičke aktivnosti, vremenu sedenja i problemima sa začećem. BMI je izračunat na osnovu njihovih podataka o visini i težini. I praćenje je zaista pokazalo da su „problemi sa plodnošću“ obrnuto povezani sa nivoima fizičke aktivnosti i pozitivno povezani sa BMI, a incidencija je najniža kod visoko aktivnih žena. Dakle, stopa incidencije problema sa plodnošću kod veoma aktivnih žena iznosila je 2,65%, ali 3,49% kod osoba sa slabom fizičkom aktivnošću. Slično tome, pronađeni su problemi kod onih sa najvišim BMI (‘gojazni’), a najniži kod onih sa normalnim BMI ili manjim od normalnog (2,79%). Nije utvrđena povezanost sa trajanjem vremena sedenja dnevno, a ukupna kumulativna učestalost subfertilnosti bila je 15,4% tokom perioda od 15 godina.
Međutim, zaštitni efekti fizičke aktivnosti primećeni su samo kod žena sa normalnim BMI. To je bilo očigledno kod slojevitih modela, gde se činilo da visok nivo fizičke aktivnosti samo smanjuje rizik od subfertilnosti kod žena koje su bile u normalnoj kategoriji BMI. Ipak, s obzirom da su stope razvoja problema sa plodnošću bile najviše u svakom intervalu ispitivanja kod onih koji su prijavili nizak nivo fizičke aktivnosti i koji su bili gojazni, autori zaključuju da bi „poboljšanje nivoa fizičke aktivnosti moglo biti pristupačna strategija za smanjenje problema sa plodnošću kod žena koji pokušavaju da začnu”. Međutim, dodaju u kontekstu analiza stratifikovanih za BMI, u kategoriji prekomerne težine i gojaznosti sama fizička aktivnost nije smanjila rizik ili probleme s plodnošću, što sugeriše da je „visok BMI važan pokretač“ u ovoj asocijaciji.
Druga studija uzima kao polazište verovatnoću da je gojaznost zaista povezana sa nižim stopama prirodne plodnosti i većim stopama pobačaja. U IVF-u, autori dodaju, pozivajući se na katalog dokaza, gojaznost je povezana sa većom potrebnom dozom gonadotropina, produženim trajanjem stimulacije, većom stopom prekida ciklusa stimulacije i sa manje pronađenih oocita. Ipak, postavljajući osnovu za ovu studiju, oni primećuju da se dokazi u IVF-u zasnivaju na rezultatima koji su gotovo uvek izvedeni iz svežih transfera embriona.
Kako bi gojaznost uticala na lečenje IVF-om sa transferima zamrznute blastociste, kao što se danas sve više praktikuje?
Njihov odgovor naišao je na retrospektivnu studiju o kontroli slučaja koja je sprovedena u svim uzastopnim transferima zamrznutih, pa odmrznutih, blastocista između 2012. i 2017. u jednom univerzitetskom centru u Nantu u Francuskoj – ukupno 1415 krio ciklusa kod žena normalne težine (BMI 18,5–24,9) i 252 kod gojaznih žena (BMI ≥30). Varijable ishoda kao što su starost pacijenta, nivo AMH i uzrok neplodnosti bili su uporedivi između dve grupe. Samo debljina endometrijuma u početnoj fazi bila je značajno različita – veća u grupi gojaznih. Međutim, nakon analize rezultata tokom petogodišnjeg perioda, ispitivanja nisu pokazala razliku u brzini implantacije, kliničkoj stopi trudnoće i stopi živog rođenja – a samim tim ni povezanosti sa BMI.
Kako se mogu objasniti takvi naizgled kontradiktorni rezultati? Autori sugerišu da bi oštećenje prijemčivosti materice, primećeno kod gojaznih žena, nakon prenošenja svežeg embriona moglo biti povezano sa stimulacijom jajnika, a ne s kvalitetom oocita/embriona; prenos u krio ciklusu može da izbegne taj efekat.
Ukoliko imate bilo koje pitanje u svakom trenutku možete pozvati Centar za vantelesnu oplodnju na besplatan broj 0800 333 030 ili na info broj Udruženja 061/624-5224.
Izvor: www.focusonreproduction.eu
