„Mogli biste da razmislite o skidanju kilograma… BMI indeks je visok… Za uspeh morate imati manju kilažu… Možda bi se šanse povećale ako biste skinuli bar 10% telesne mase… Možda, možda možda…“

Hiljadu predloga, pretpostavki, hiljadu možda… Hiljadu sumnji da sam možda baš ja doprinela tome, možda bismo uspeli da sam ikada uspela zaista da smanjim kilograme… Možda… I dok raste sumnja, raste glad… Ne za hranom, već da popunim ovu prazninu, u duši, stomaku… Ovu rupu koja mi razdire telo i vodi mišlju da ću se uvek osećati ovako prazno!

Postoji li rešenje? Ne! Samo me trenutno uteši parče čokolade koje sam pronašla u šteku koji sam napravila kako bih slatkiše sakrila od sebe same. I ponavlja se… Svako pitanje, savet i pretpostavka da ćemo „sigurno uspeti, dobri smo ljudi“ produbljuje prazninu i podseća koliko sam prazna… Emotivno prazna vreća koja se kotrlja iz dana u dan, čekajući nešto što možda neće doći… Prazna, jer ovu prazninu ne može popuniti ni druženje sa prijateljima, ni vreme provedeno sa porodicom. Svaki susret budi novu glad.

Gladna sam pažnje, topline, ljubavi… Željna mekanih ručica koje će upotpuniti ovu prazninu i razbiti tišinu u koju sam se uvukla i koja najviše prija. Gladna sam ljubavi koja je tu negde prisutna, koju mi i moj muž bezuspešno pruža, ali je ne osećam, jer nije to vrsta ljubavi za kojom čeznem… Gladujem za tim osećajima i pokušavam da ih zatrpam ispod gomile kratkotrajnih „grehova“, ali zadovoljstvo traje koliko i ta čokolada u ustima…

Uvek sam se pitala da li se žene koje ulaze u vto goje od hormona? I zašto, pobogu, ne urade nešto po tom pitanju?! Valjda ti je, kada se boriš za ono što najviše želiš, to i prioritet? Onda su počele da se množe godine, sa njima i kilogrami, i sve je bilo teže izboriti se sa njima, kao i sa sobom… Što je više rasla želja, sa njom je rasla i moja glad – za decom, porodicom, toplinom… Jedino što sam imala bila je hrana, više ne znam ni koja, ona koja se nađe pri ruci, ona što kratkotrajnim zadovoljstvom zavara istinsku glad!

Moja tuga i praznina, usamljenost među svetom i želja bez pokrića iz dana u dan uvećavale su moju glad. Hrana je bila moje kratkotrajno zadovoljstvo, sve kraće, jer su potrebe za njom bile sve veće. Sa većom potrebom, veća je bila i cifra na vagi koju sam pokušavala da ignorišem, a telo pokrijem nečim što širim, da ne slušam dodatna pitanja i komentare… Jela sam slatkiše, koji su kasnije jeli moju dušu, jer je griža savesti nakon toga razdirala moj um.

Borba između želje i potrebe, hrane i kajanja koje je dolazilo nakon nje trajala je – ni sama ne znam vremenski koliko dugo. Ne znam ni kada bih se probudila iz tog košmara da me nije prodrmao usputni komentar prijateljice koja je psiholog, da hrana neće zadovoljiti moju emocionalnu glad…

Emocionalna glad! Kao zvono je odjeknulo u glavi. Jedan razgovor koji me je prodrmao, pomerio sa tla i dozvao svesti. Nezdravi obrazac ishrane koji je klasifikovan u psihijatrijske poremećaje u grupi poremećaja ishrane.

Trebalo je vremena da se otrgnem iz kandži nekontrolisane gladi. Možda u tome i ne bih uspela da nisam imala pomoć. Ako ste se pronašle u gore napisatim rečima i osećanjima, pomozite sebi. Ako ne možete sami, potražite pomoć psihologa.

Autorka: Marijana Arizanović