LISTE ČEKANJA:
Čekanje na lečenje je loš faktor pristupačnosti IVF-a. ESHRE istraživanje
je pokazalo da državni centri imaju daleko dužu listu od privatnih.
U državnim centrima, vreme čekanja je između 12 i 24 meseca u
Italiji, Španiji, Ukrajini i nekim oblastima Portugalije, a 6–12 meseci u Estoniji, Danskoj i ostatku Portugala.
Za privatne centre, liste čekanja u trajanju od 12 do 24 meseca saopštene su u Letoniji, 6–12 meseci u Estoniji i Rusiji i manje od 6 meseci u Belgiji, Bosni i Hercegovini-Republici, Islandu, Irskoj, Srbiji i Rumuniji.
U ostalim zemljama nije prijavljeno vreme čekanja.
INSEMINACIJA
IUI (inseminacija) se smatra tehnikom potpomognute oplodnje prema nacionalnom zakonodavstvu 35 zemalja. Državna finansijska podrška za IUI postoji u 14 zemalja. Granice za državno finansiranje opisale su Francuska (do šest IUI pokušaja), Italija i Portugal (do tri pokušaja).
NACIONALNI REGISTRI
Neka vrsta nacionalnog registra aktivnosti za potpomognutu oplodnju postoji u 32 od 43 zemlje koje su učestvovale u ESHRE istraživanju, a mnoge zemlje prijavljuju i IUI kao metodu. Izuzeci su Albanija, Jermenija, Kipar, Estonija, Irska, Letonija, Litvanija, Crna Gora, Poljska, Srbija i Slovačka koje nemaju registar.
Registar je obavezan u 26 od 32 zemlje i organizuje ga nadležni organ u devet zemalja, ministarstvo zdravlja u devet, drugo vladino telo u četiri, strukovno udruženje u sedam i predani volonter na Islandu. U Belgiji, Hrvatskoj i Španiji više od jednog tela učestvuje u organizaciji
registra.
Registar davalaca postoji u 16 zemalja (u Francuskoj samo za davaoce jajnih ćelija) i obavezan je u svim državama, osim na Islandu. Organizuju ga nadležni organ u šest zemalja, Ministarstvo zdravlja u tri, drugo vladino telo u dve, strukovno udruženje u Švedskoj i predani volonter na Islandu.
ZAKLJUČAK:
Upotreba potpomognte oplodnje u određenoj zemlji zavisi od finansijskih, socijalnih, kulturnih i religijskih činilaca. Ipak, istraživači su zaključili da je nesporno da je se broj IVF procedura povećava kako se bogatsvo zemlje povećava.
Što se tiče očuvanja reproduktivnog potencijala zanimljivo je otkriće da se krioprezervacija ćelija, tkiva testisa i embriona vrši gotovo u celoj Evropi (sa izuzecima što se tiče embriona), čak i ako nema posebnih zakonskih odredbi, a državna finansijska podrška očigledno sledi iste potrebe pacijenata. S druge strane, krioprezervacija reproduktivnih ćelija iz nemedicinskih razloga nije dozvoljena u osam zemalja, a dostupnost državnog finansiranja nije jasna u ostalim.
Državna finansijska pomoć promenljiva je kategorija i raznolika je, pa to rezultira bitnim nejednakostima u pristupu. Te razlike se uglavnom odnose na pristupačnost, ali i na restriktivne starosne granice, sa prihvatanjem ili ne pacijenata koji već imaju decu, u vezi su sa brojem tretmana koji se finansiraju iz javnih izvora.
Iako postoji veza između velikodušnosti javnog zdravstvenog sistema i bogatstva jedne države, postoje izuzeci. Posledica poteškoća u pristupu IVF–u u nekim zemljama i razlike između zemalja je sve veće kretanje ljudi koji traže tretmane u inostranstvu – tzv. prekogranično reproduktivno kretanje. Niži troškovi tretmana, pristup tehnikama koje nisu dostupne u zemlji, donacija, očekivanje kvalitetnijih tretmana – sve su to ključni pokretači ove pojave. Ipak, ovakva pojava ima i svoje posledice – to vodi nedovoljnom praćenju reproduktivnih ćelija preko granica i ograničenom znanju o ishodima, ometa nadzor u potpunosti. Da bi se prevazišao ovaj
problem, nedavno je predložen novi sistem kodova (De Geiter et al., 2016).
Ovaj evropski sistem reproduktivnog kodiranja pratio bi i identifikovao pojedince (i njihov reproduktivni materijal) u Evropi u okviru sistema. Na tač način reproduktivni materijal ne bi gubio trag.
NAPOMENA: Zakoni o lečenju neplodnosti neprekidno se menjaju pa zato treba raditi redovne izveštaje o ovim promenama.
