Odlučila sam se da pišem iz razloga, da shvatite da ne smemo odustajati!
Moja vto priča počinje još sa nepune 24 godine, sada ih imam 38. Na klinici na kojoj sam radila vto, sam bila najmlađi pacijent tada ali najpozitivniji jer sam neopisivo želela bebu što pre. Čak nisam ni čekala dugo da se odlučim za postupak, nekih godinu dana samo. U celi postupak sam ušla ekstremno pozitivna i prosto jedne sekunde nisam pomislila da neću uspeti. Čak sam sestrama tražila da sama sebi dajem terapiju jer mi je tako bilo draže.
Ceo postupak je prošao super, dosta jajnih ćelija za oplodnju, fenomenalna deoba, transfer 5-og dana. Znači sve je urađeno najbolje što je moglo. Osećam sve simptome, potvrda doktora da je sve super, beta kao luda i moja sreća neopisiva. A onda sledi užas, mamina operacija karcinoma i druge dojke… Ogroman stres koji odnosi mog bebca. Dobro znate taj osećaj, i znate da se ne opisuje rečima.
Par meseci sam se sastavljala, na ulici nisam mogla da pogledam bebu u kolicima. A na svaku trudnicu koju vidim sam bila ljubomorna ali jezivo, skoro da sam ih prezirala. Znala sam da to ne smem da radim, da niko od njih nije kriv i da to stanje u koje sam upala nije ni blizu normalnog! Onda sam stala ispred ogledala i sama sebi rekla ,,Prestani sa tim, jer to nisi ti, ko zna šta su i one prošle dok su došle do tog stomaka!” Ponavljala sam to stalno u sebi i gle čuda, želja za novim pokušajem se javila.
Tako je došao i drugi i treći pokuša, ali bezuspešno. Patila jesam, plakala i bilo mi je teško. Strah od neuspeha me je prevladao i nisam više bila psihički spremna za dalje, jer ako nismo pozitivni i ako ne verujemo jako da ćemo uspeti, bolje i ne ulaziti u postupak. Posle par godina sam odlučila da se razvedem, jer nisam želela muža da sputavam da postane roditelj. Smatram da na to svi imamo pravo. Nisam znala kada ću i da li ću ikada više biti spremna na novi postupak…
Godine su prolazile, a ja o deci više nisam ni razmišljala. Čak i kada bi me neko pitao zašto ne rađam, šta čekam i ostale gluposti koje svi daju sebi za pravo, samo bih se nasmejala, jer moja misija je bila završena. Ali evo sada, posle toliko godina sam sa sadašnjim mužem poželela bebca. Ponovo kao nova i prepozitivna, baš kao i prvoga puta što sam bila! Polako ali sigurnim korakom, ulazim u novi pokušaj.
Htela sam vam reći, da bez obzira na pakao koji prolazimo, poraze, padove i sve što prati neuspelu vto, uvek se trebamo dići i krenuti napred, i nije bitno koliko je godina prošlo, jer nada umire poslednja!
Srećno nam svima po našim trnovitim stazama.
Priču napisala: Katarina Ranisavljević
