Kako donacija spermatozoida postaje sve češća procedura, neki roditelji svoju decu upoznaju sa biološkim roditeljima još u ranom detinjstvu. To može postati praksa. Da li je i koliko to dobro?
U današnje vreme je postalo sasvim obično da deca začeta uz proceduru doniranja spermetozoida saznaju da po svetu imaju genetske rođake (braću ili sestre) koje nikada nisu upoznali. To su ljudi koji su im potpuni stranici u društvu, ali ipak oni dele polovinu genetskog materijala, možda čak i liče, hodaju ili pričaju na isti način.Da li su im onda stranci? Da li treba da ostanu stranci?
Kako je donacija spermatozoida postala učestalija, tako su se i metode promenile i to u pravcu transparentnosti. Danas su roditelji, koji su se podvrgli donaciji spermatozoida, otvoreniji i o ovoj proceduri otvoreno govore, spremni su da podele svoje iskustvo kao i da deci objasne biološko poreklo. Takođe su i donatori postali otvoreniji, pa je tako ima više onih donatora koji su spremni da svoje biografske podatke i kontakt informacije učine dostupnim svojim donatorskim potomcima kada napune 18 godina. Donacija spermatozoida postaje sve manje porodična tajna u poslednjih nekoliko decenija.
Do 2010. godine, ove “mreže donatorskih rođaka” obično su se pojavljivale sporadično kada su pojedinci otkrivali deci (u školskom dobu, tinejdžerskoj ili odrasloj dobi) da im nisu biološki roditelji. Međutim, jedno istraživanje pokazalo je da roditelji sve češće stupaju u kontakt sa genetskim rođacima svog deteta ili biološkim roditeljima i to čim se njihova deca rode ili čak čim se začnu, te da ranije i govore deci. Obično roditelji imaju neku vrstu jedinstvene vizije mreže donatorskih rođaka, kao i šta ona to može da ponudi deci kasnije u životu. Roditelji to, uglavnom, vide kao proširenu porodicu.
U istraživanju se pominje pet različitih genetskih mreža sastavljenih od donatorskih rođaka. U najstarijoj mreži deca su začeta najranije i sada su u kasnim dvadesetim godinama, a u to vreme donacija spermatozoida bila je posebna tajna i većina donatora je ostala anonimna zauvek. Tri ostale mreže formirane su od 1990. do 2000.godine i tu je stanje različito, a u najnovijoj mreži je 17-oro dece (učesnika) koji su rođeni između 2011. i 2014. godine. Ovu poslednju grupu čine deca koja ne učestvuju dobrovoljno, već su priključeni od strane roditelja. Roditelji veruju da deca mogu imati samo korist kroz ovo učešće.
Razlog za učešće u mreži donatorskih rođaka je ovim roditeljima, na neki način, isti. Svi oni žele da identifikuju i stvore odnos sa genetskim rođacima kako bi stvorili neku emotivnu vezu, ali naravno nije zanemarljiva ni radoznalost. Autori istraživanja jasno navode da je jedan od glavnih razloga za učešće fascinacija činjenicom da deca odgajana u različitim porodicama mogu imati upadljive fizičke, pa čak i kognitivne sličnosti. Ta činjenica može pomoći roditeljima dece dobijene iz donatorskih spermatozoida da daju podršku jedni drugima. Recimo, kada je jednom detetu iz “mreže“ dijagnostikovan dijabetes, njegovi roditelji su upozorili ostale u mreži preko Facebook-a. Time su poslali i podršku i zahvalnost ali i upozorenje. Ovo istraživanje otkrilo je takođe da roditelji često, u nekoj meri, osećaju naklonost prema deci koja su genetski povezana sa njihovom decom, pa mreža donatorskih rođaka može dodatno pružiti ohrabrenje. Jedan roditelj iz mreže je rekao: ,,To nije loša stvar. Prema mojoj deci više ljudi na svetu ima poseban osećaj i naklonost i želi im najbolje.Vrlo je emotivno”.
Model koji stvaraju donatorske mreže sa ovakvom vrstom rođaka je u stvari model tzv. podzemne mreže društvenih veza. Ta veza može poboljšati život jer ovakva saznanja ranije nisu bila dostupna. Jedna majka je uporedila ovu grupu sa grupom bivših srednjoškolskih drugara koji su imali snažan uticaj na nju kada je bila tinejdžerka. Rekla je da bi volela da svog sina odvede u posetu u Australiju kod njegovih donatorskih rođaka. Druga majka smatra da bi bilo odlično da njena ćerka poseti svoju donatorsku rođaku i da ,možda, s njom stanuje tokom studija. Još jedna majka je čak priznala da se nada da će veze njene ćerke sa donatorskim rođacima uticati na njene poslovne kontakte.
Možda ti roditelji jednostavno koriste sve što im je na raspolaganju kako bi osigurali da njihova deca imaju šansu da vide svet i stvore veze koje im mogu pomoći u karijeri. A možda to i ne znači ništa, možda može da znači samo to da će im “Možda moja ćerka biti mila i ništa više“, kako je rekla jedna majka.
Svakako mnogo je možda, jer još uvek ne znamo kako će to uticati na decu i njihov život.
Izvor: The Atlantic
