ISTRAŽIVANJE: DONACIJA – POTREBE PACIJENATA U SRBIJI

Autorka: prof.Sandra Jovanović
predsednica Udruženja Šansa za roditeljstvo

Ovaj rad prezentovan je u okviru XII Simpozijumu Humana reprodukcija koji organizuje Udruženje za humanu reprodukciju Srbije. Simpozijum je održan u periodu od 5. do 7. decembra 2019.godine.

Cilj rada: Cilj ovog rada je da kroz analizu rezultata istraživanja pokaže i prikaže konkretno i jasno potrebe pacijenata kojima je donacija jajnih ćelija i embriona jedini način da ostvare trudnoću, ali i da ponudi rešenja za prevazilaženje svih poteškoća za uvođenje ove procedure u Srbiji.

Metodologija: Analizom rezultata koji su dobijeni kroz online anonimni upitnik pod nazivom Donacija –šta nam je potrebno? prikazana su htenja i težnje parova i pojedinaca kojima je donacija ćelija i embriona opcija za dobijanje deteta. Istraživanje je vršeno u periodu od dva dana (od 15. do 17. novembra 2019.godine). Upitnik su mogli popuniti svi zainteresovani građani i građanke iz Srbije, samo online i samo jednom. Upitnik je anoniman. Predmet istraživanja bio je precizirati potrebe parova i pojedinaca, utvrditi procentualno kolika je potreba za doniranim materijalom i ponuditi rešenja za poboljšanje sprovođenja ove procedure u Srbiji. Podaci dobijeni ovim upitnikom mali su uzorak koji može koristiti kao predlog, kao skica, za potrebe pacijenata u vezi sa ovom procedurom. Istraživanje je sadržalo ukupno 6 pitanja, od čega je 5 pitanja bilo sa ponuđenim I definisanim odgovorima gde se mogao odabrati samo jedan odgovor od ponuđenih, dok je na poslednje pitanje bilo moguće odgovoriti kratkim odgovorom (otvoren odgovor). Na pitanja su odgovore davali ljudi koji imaju poteškoća u ostvarivanju trudnoće i koji su bili podvrgnuti procedurama: IVF sa sopstvenim ćelijama ili donaciji, ili ljudi koji imaju problem sa začećem, uglavnom članovi Udruženja Šansa za roditeljstvo. Poseban akcenat stavljen je na ljude kojima je potrebna donacija – kao ciljnoj grupi.

Uvod
Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje (2017) dopunjen je neophodnim Pravilnicima kako bi se procedura donacije implementirala i kako bi bila primenljiva u Srbiji. Zbog velike potrebe parova i pojedinaca za doniranim materijalom do uvođenja novih pravilnika i donošenja novog Zakona, parovi i pojedinci morali su da putuju u druge zemlje koje već imaju regulisanu proceduru donacije kako bi ostvarili trudnoću. Najveći broj parova odlazio je u Češku Republiku, Grčku, Makedoniju, Španiju, Austriju… Takođe, veliki broj singl žena (žene bez partnera) odlazile su zbog zakonskih ograničenja u inostrane zemlje radi donacije spermatozoida, ili eventualno embriona. Procena o broju parova i pojedinaca koji su procedure sa doniranim materijalom radili van naših granica nije moguće izvesti.
Stupanjem na snagu ovih pravilnika (20.4.2019.) omogućena je donacija u Srbiji. Od strane Ministarstva zdravlja usvojeno je 10 pravilnika koji u potpunosti definišu proceduru doniranja – ovo su pravilnici namenjeni mogućim donorima, oni prate zakonsku regulativu i dopunjuju Zakon. Ovi pravilnici definišu kako donirati ćelije i embrione, ko može da donira, na koji način i koji su obrasci potrebni kako bi neko postao mogući donor, takođe Pravilnici definišu Banku reproduktivnih ćelija i embriona, i zajedno sa Zakonom uvode Državni registar u sistem.

Shodno tome da Zakon dozvoljava donaciju ali da doneti pravilnici ne definišu na koji način neko postaje mogući primalac, koje su to dijagnoze koje mogu uticati na moguću preporuku da je nekom potrebna procedura sa doniranim materijalom, ne definišu eventualne godine mogućih primaoca (nema ograničenja u godinama), ne definišu ko može preporučiti donaciju kao proceduru – da li je to konzilijum lekara, jedan lekar, odluka ostaje na pacijentu ili nešto dugo, potrebno je definisati i ovaj bitan segment koji se odnosi na uslove koji se odnose na primaoce doniranog materijala.

Diskusija
Šta donosi Zakon?
Uprava za biomedicinu najznačajnija je ustanova koja vodi jedinstveni Državni registar postupaka BMPO. Centar za BMPO je zdravstvena ustanova ili privatna praksa koja obavlja delatnosti BMPO (klinika), a Banka reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona je zdravstvena ustanova u kojoj se obavljaju najmanje delatnosti dobijanja, obrade, očuvanja, skladištenja i distribuiranja reproduktivnih ćelija i tkiva, kao i delatnosti skladištenja i distribuiranja embriona. Zakonom je predviđena jedna (nacionalna) Banka.
Ko sve može na BMPO?
U proces BMPO mogu biti uključeni: muž i žena, odnosno vanbračni partneri, punoletna i poslovno sposobna sama žena, i žena ili muškarac koji su upotrebu svojih reproduktivnih ćelija odložili iz medicinskih razloga. Muškarac samostalno ne može ući u proces BMPO, dok žena može.

Donacija?
Novi Zakon dozvoljava poklanjanje tj. darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona paru koji je u nemogućnosti da ima svoje reproduktivne ćelije ili embrione, što u stvari znači da je dozvoljeno preko Banke reproduktivnih ćelija donirati reproduktivne ćelije i embrione, odnosno primiti ćelije ili embrione. Striktno je zabranjeno nuđenje semenih ćelija, jajnih ćelija i embriona radi sticanja bilo kakve koristi. Reproduktivne ćelije jednog davaoca kao i darovani embrion jednog para (bračni ili vanbračni) mogu se upotrebljavati za BMPO samo jednog para ili jedne žene. Ukoliko ne dođe do rođenja deteta – preostale reproduktivne ćelije i embrioni mogu se upotrebiti kod BMPO sledećeg para ili žene, a ukoliko dođe, upotrebljava se isključivo za ponovljeni postupak BMPO kod tog istog para ili žene.

Uvoz/izvoz?

Ukoliko se reproduktivne ćelije ne mogu obezbediti u Republici Srbiji, dozvoljen je uvoz/izvoz istih.
Uvoz/izvoz može obavljati samo Banka koja ima odobrenje za obavljanje ove delatnosti.
Mogu se uvoziti odn. izvoziti samo reproduktivne ćelije. Embrioni se ne mogu izvoziti odn. uvoziti.

Kreiranje embriona?

Nije dozvoljeno kreiranje embriona od darovanih ćelija.

Šta još definiše Zakon?

Dete začeto BMPO postupkom, reproduktivnim ćelijama davaoca, ima pravo da iz medicinskih razloga traži od Uprave za biomedicinu podatke iz Državnog registra, koji se odnose na davaoca reproduktivnih ćelija, kada navrši 15 godina i kada je sposobno za rasuđivanje. Pravo se odnosi na podatke od medicinskog značaja za dete, njegovog budućeg supružnika i njihovo potomstvo. Zdravstveni radnik koji leči dete začeto u BMPO postupku, može iz medicinskih razloga tražiti uvid u Državni registar koji vodi Uprava za biomedicinu kako bi otklonio rizik po zdravlje deteta. Dozvoljena je preimplantacijska analiza embriona (PGS i PGD) i to ukoliko postoji opasnost od prenošenja nasledne ili genetske bolesti ili zbog više ponovljenih neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje.

Šta je Državni registar?

Državni registar treba da sadržati sve podatke o svim korisnicima u bilo kom segmentu postupka biomedicinski potpomognute oplodnje – podaci o Centru za BMPO (klinici), podaci o bračnim i vanbračnim partnerima, podaci o uzrocima neplodnosti, lična i porodična anamneza, podaci o broju BMPO postupka, podaci o deci, podaci o davaocu reproduktivnih ćelija (između ostalog i bračno stanje, deca, visina, težina, boja očiju, boja kose, struktura kose, boja kože, krvna grupa, RH faktor, rasa, da li je davalac usvojen, lična i porodična anamneza davaoca, rezultati svih urađenih analiza, ID broj darovane ćelije, broj uzetih ćelija, broj upotrebljenih ćelija, broj oplođenih ćelija, broj uzetih, upotrebljenih i čuvanih embriona kao i konačan ishod postupka).
Ove podatke klinika i Banka dostavljaju Državnom registru elektronskim putem i u papirnom obliku. Svi podaci se čuvaju 50 godina u centru za BMPO i Banci, a Državni registar ih čuva trajno.

Ko može da vidi podatke?

Pristup ovom Registru imaju samo ovlašćena lica. Svi ovi podaci su poverljivi. Sva lica daju lični pristanak za prikupljanje njihovih podataka. Podaci se ne mogu brisati, menjati, prenositi ili ustupati. Podaci u Registru čuvaju se trajno. Informacije Državnog registra čine jedinstvenu bazu podataka o učesnicima u postupku vantelesne oplodnje, klinikama i ustanovama, davaocima reproduktivnih ćelija i embriona kao i o konačnom ishodu postupka BMPO. Sve ove podatke prikuplja centar za BMPO (klinika), odnosno Banka reproduktivnih ćelija i dostavlja Upravi za biomedicinu u Zakonom predviđenom roku. Podaci će biti čuvani 50 godina u klinici, odn.Banci, a trajno u Državnom registru.
Darivanje reproduktivnih ćelija i embriona je anonimno i podaci se čuvaju u strogoj tajnosti, a u postupku koriščenja doniranih reproduktivnih ćelija obavezna je psihološka podrška.

Koje uslove (kriterijume) mora da ispunjava davalac, odnosno davaoci?

I za davaoce reproduktivnih ćelija i za davaoce embriona važe isti uslovi, a to su, između ostalog:
• muškarac do 40 godina, žena od 21 do 34 godine
• da je fizički i psihički zdrava osoba
• da nije rizičnog ponašanja
• da se nije podvrgao tetovaži u poslednjih 12 meseci
• da nema žuticu
• da ne konzumira alkohol i da ne puši
• da ima normalan nalaz spermograma, odn. da je očuvana ovarijalna rezerva
• da nije primalac matičnih ćelija, tkiva, organa i krvi
• da ne boluje od hroničnih bolesti
• da nije imao dijagnozu demencije
• da nema anamnezu homoseksualnih odnosa u poslednjih 5 godina
• da je optimalne telesne težine

Davaoci moraju da se testiraju kako bi time bile isključene virusne i bakterijske infekcije i bolesti, hemofilije i drugi poremećaji koagulacije, cistična fibroza, a u nekim slučajevima i tropske bolesti (HIV infekcija, B I C hepatitis, HTLV-I, II, III, CMV infekcija, sifilis, gonoreja, hlamidija, mikoplazma, ureaplazma, hemofilija i drugi poremećaji koagulacije, skrining na cističnu fibrozu).
Izbor reproduktivnih ćelija vrše stručna lica u klinici i Banci. Uspostavlja se sistem evidencije o rezultatima procene i testiranja kandidata za davaoca. Retestiranje se vrši na 6 meseci.
Davaoci ne mogu biti ni vlasnici klinika, embriolozi, ni drugi zaposleni u klinici u kojoj se izvodi postupak.

Diskusija

Shodno tome da procedura donacije još uvek u potpunosti nije zaživela, iako većinu zakonskih regulativa imamo, potrebno je urediti akta koja se odnose na moguće primaoce, ali i započeti aktivnu kampanju koja će podstaći ljude na darivanje ćelija kako bi se obezbedio materijal za donaciju. Bolja edukacija, bolja informisanost i jasan put mogućim donorima osnova su za pokretanje ovako kompleksne procedure u Srbiji. Takođe, kapacitet i raspoloživost same Banke od vitalnog su značaja. Potrebe pacijenata koji su anketirani vrlo su slične kada je u pitanju donacija. Treba imati na umu da je većina pacijenata kojima je donacija preporučena od strane stručnjaka prošla mnogobrojne neuspele IVF postupke, nema svojih reproduktivnih ćelija iz različitih razloga – što zbog godina, lečenja, operacija ili drugih zahvata, ali još uvek nisu dovoljno informisani o samoj proceduri sa doniranim materijalom u Srbiji – ne znaju šta Zakon dozvoljava a šta ne, niti kako da pristupe ovoj proceduri, da li je finansirana ili ne, kome se prvo obratiti, da li postoji čekanje na donirani materijal i sl. Na zvaničnim sajtovima Ministarstva zdravlja, Banke i Udruženja nalaze se sve informacije o procedure, a u vezi sa darivanjem materijala, dok informacije o mogućim primaocima i kriterijumima za njih još uvek ne postoje. Da li pacijent sam treba da odlučuje kada je vreme za donaciju? Ko donosi takvu odluku? Ko dajte preporuku i u kojim situacijama, u vezi sa kojim dijagnozama? Vrlo je bitno definisati sva ova pitanja, jasno i nedvosmisleno.

Kako bismo izneli činjenično stanje o potrebama pacijenata i imali relevantne rezultate, sproveli smo online istraživanje za parove i pojedince u Srbiji – uglavnom članove Udruženja Šansa za roditeljstvo jer su članovi ljudi koji se suočavaju s problemom neplodnosti i vrlo često imaju potrebu za doniranim materijalom. Želeli smo da saznamo stav parova o procedure sa doniranim materijalo, ali i njihove potrebe u vezi sa reproduktivnim ćelijama i da na malom uzorku pokažemo kakva je trenutna situacija u Srbiji.

Ovaj upitnik je sproveden u periodu od 15.11. do 17.11. 2019.godine i popunilo ga je tačno 656 ispitanika. Vreme za popunjavanje nije bilo ograničeno. Upitnik je u potpunosti anoniman i mogao se popuniti samo jednom. Ovakva masovnost odgovora u ovako kratkom roku pokazatelj je da je ovo jedna aktuelna tema, ali pokazuje i realnu sliku – da je donacija procedura koju je potrebno hitno pokrenuti, implementirati i sprovoditi u Srbiji. Samo, na koji način?

Rezultati

Koje smo i kakve rezultate dobili?

Nije iznenađujuća činjenica da je 95.3% ispitanika ženskog pola. Žene se više informišu o lečenju neplodnosti, više je žena koje su članice Udruženja i uglavnom su žene inicijatori lečenja. Muškarci i dalje osećaju sramotu kada je u pitanju problem neplodnosti i ređe traže pomoć i lečenje čak i kada je problem vezan za njihovu plodnost, teže se upuštaju u razgovore o neplodnosti, teže popunjavaju upitnike, manji je broj članova udruženja u odnosu na članice udruženja.

Što se tiče godina ispitanika – najveći broj ispitanih ima od 41 do 45 godina (227 ispitanika, 34.6%), zatim na drugom mestu se nalaze ispitanici koji imaju od 36 do 40 godina (175 ispitanika, 26.7%), na trećem mestu su ispitanici u starosnoj dobi od 31 do 35 godina (133 ispitanika, 20.3%), a najmanje ispitanika ima manje od 25 godina, od 25 do 30 godina, ili više od 46 godina. Kada sada sumiramo pol i godine, dobijamo jasniju sliku – najveći broj ispitanika je ženskog pola sa prosekom godina od 35 do 45.

Skoro polovini ispitanika još uvek nije preporučena donacija kao procedura (49.1%), dok druga polovina ima potrebu za donacijom. Najzastupljenija je potreba za donacijom jajnih ćelija (čak 39.8%), a zatim spermatozoida (10.2%) i oko 5% ispitanika ima potrebu za doniranim embrionom. Dolazimo do zaključka da skoro polovina ispitanika ima potrebu za donacijom. Ukoliko ovom podatku dodamo podatak da se na info telefon Udruženja Šansa za roditeljstvo i Centra za vantelesnu oplodnju u proseku dnevno javi oko 50 ljudi, a da od 50 poziva čak 25 poziva bude u vezi sa procedurom donacije, dolazimo do zaključka da skoro polovina ima potrebu da doniranom materijalom. Uglavnom su to parovi kod kojih žena ima više od 40 godina, ili parovi koji su isrpeli sve mogućnosti kroz IVF program sa sopstvenim ćelijama.

Na pitanje da li žele da urade procedure sa doniranim materijalom ispitanici imaju očekivane odgovore – čak 51.8% želi da uradi ovu proceduru, a 35.4% ispitanika nije sigurno, dok svega 12.8% ne bi radilo procedure sa doniranim materijalom. Ovo su uglavnom parovi i pojedinci kojima još uvek nije preporučena ova procedura, koji su mladi i nemaju problem sa reproduktivnim ćelijama, ili pak ljudi koji donaciju kao takvu odbijaju.

Takođe, od ispitanika dobijamo odgovor da, iako se ova procedura ne izvodi još uvek u Srbiji, oni imaju poverenja u naš sistem i žele da procedure donacije urade u svojoj zemlji, te bi čak 65.1% ovu proceduru radije radilo u Srbiji. Ova činjenica jako je pohvalna za sve nas, iako još uvek nismo počeli sa primenom procesa lečenja neplodnosti sa doniranim materijalom – ljudi svoje poverenje poklanjanju domaćim ustanovama pre nego inostranim. Razlozi za ovakvu situaciju mogu biti različiti: zasićenje, jezička barijera, finansije koje su potrebne za lečenje u inostranstvu, nedovoljno poverenje…

Ako uporedimo sada sve ove rezultate, dolazimo do sledećih zaključaka:

1. Parovi kod kojih su žene u starosnom dobu od 36 do 45 najčešće imaju potrebu za donacijom jajnih ćelija
2. Od 656 ispitanika više od polovine je spremno da uradi procedure s doniranim materijalom, bez obzira da li im je takva procedura preporučena ili ne
3. Više od 65% bi proces lečenja uz pomoć doniranog materijala radilo u Srbiji
4. Polovina ispitanika ima potrebu za donacijom
5. Potreba za donacijom embriona je najmanja u odnosu na potrebu za donacijom jajnih ćelija i spermatozoida

Koje su to potrebe pacijenata u vezi sa donacijom?

U okviru upitnika, poslednje pitanje je bilo vezano za to koje su, u stvari, potrebe u toku same procedure donacije – šta je to što je pacijentima bitno u lečenju neplodnosti uz pomoć doniranog materijala. Svih 656 ispitanika napisalo je dodatne komentare i predloge, sugestije u vezi sa donacijom. Mi smo izvukli najčešće i poređali po bitnosti. Ovo su napomene u vezi sa potrebama od strane mogućih primaoca doniranih reproduktivnih čelija i embriona:

1. Ispitivanja: da su donori adekvatno ispitani – kompletna provera donora, da su bolje informisani, da je u potpunosti provereno zdravlje donora, da su prošli detaljnu psihološku proveru, da su adekvatno urađena genetska ispitivanja, da su svojevoljno dali pristanak, da su mlađi.
2. Nadoknada: da donori primaju adekvatnu nadoknadu na ime odsustva s posla i putnih troškova
3. Poverenje: poverenje u kliniku, lekara i celokupan tim, poverenje u Banku, Državni registar i sistem, a takođe i poverenje u vezi sa poverljivošću podataka o donorima i primaocima.
4. Zakonska regulative: da se svi činioci ove procedure u potpunosti pridržavaju svih zakonskih regulativa
5. Jednostavnost procedure: da proces bude jednostavan i apsolutno jasan bez previše administracije, lutanja i čekanja, da mogući primaoci budu upućeni na jednu osobu koja ih vodi kroz proces sa doniranim materijalom.
6. Informisanost donora: bolja medijska kampanja i bolja informisanost mogućih donora kako bi ih bilo više
7. Finansiranje: da bude finansirana od strane RFZO-a u celosti ili delimično
8. Fizička sličnost: zahtevi u vezi sa fizičkom sličnošću – da donori imaju fizičkih podudarnosti sa primaocima
9. Informisanost primaoca: da primalac ima sve podatke koji su mu zakonski dostupni a u vezi sa donorom
10. Psihološka podrška: za primaoce i za donore

Bitno je naglasiti da su potrebni određeni uslovi za donore kako bi ova procedura bila dostupnija za njih i kako bi radije donirali reproduktivne ćelije. Koji su to uslovi?

Izdvojili smo najbitnije:

1. Informisanje: bolja informisanost o proceduri darivanja – način, tehnike, metode, analize, razlozi darivanja, dužina trajanja same procedure darivanja, potrebno angažovanje;
2. Edukacija: edukacija mogućih donora se odnosi na nova saznanja o tome ko su ljudi kojima je potrebna reproduktivna ćelija, zašto im je potrebna, kako funkcioniše reproduktivni sistem, da li se smanjuje njihova plodnost darivanjem drugom, kakve su zakonske regulative, da li raspolažu nekim pravima nad začetim i rođenim detetom ili ne, da li ih dete može kontaktirati nakon nekog vremena, zašto su bitne analize koje moraju da urade a zašto je bitno retestiranje, šta znači Državni registar, koliko i kako se čuvaju podaci, šta znači anonimna donacija;
3. Kampanja: bolja, veća, šira i konstantna kampanja o značaju doniranja reproduktivnog materijala
4. Jednostavnost: jednostavna procedura doniranja je poseban zahtev, bez previše ljudi na koje su mogući donori upućeni, jedno mesto gde mogu da urade sve analize i da u razgovoru sa jednom osobom mogu da dobiju sve informacije o anlizama i samoj proceduri. Posebno je važna diskrecija za donore – poseban prostor samo za njih gde se neće dešavati da se susreću sa mogućim primaocima kako ne bi dolazilo do nepotrebnih razgovora koji mogu ugroziti anonimnost i diskreciju kako jednih tako i drugih. Jednostavnost se odnosi i na što jednostavnije rešenje za pripremu mogućeg donora – potrebno je omogućiti im da u što kraćem roku, na jednom mestu, bez dodatne nepotrebne administracije urade sve testove.
5. Nadoknada: nadoknada za moguće donore na ime putnih troškova i odsustva s posla je nešto što smatramo jako bitnim kako bi se i na ovaj način motivisali mogući donori, alturizam svakako mora biti prvi i vodeći, ali nadoknada će omogućiti ljudima da potrošeno vreme nadoknade.
6. Kapaciteti: Banka mora imati dovoljno kapaciteta kako bi primila što veći broj mogućih donora, i testirala ih. Ovaj kapacitet se posebno odnosi na ljudstvo. Redovi, čekanje i nedostupnost Banke od najveće su važnosti kako mogući donori ne bi zbog ovih tehničkih prepreka odustajali.
7. Dostupnost: Banka mora biti dostupna mogućim donorima minimum 12h dnevno.
8. Brzina: brzina primanja na prvi informativni razgovor od ključnog je značaja. Mogući donor želi da čuje sve informacije o proceduri što pre, da započne ispitivanje u najkraćem roku jer njegov život se ne sastoji samo od darivanja ćelija, on ima i druge obaveze. Redovi i čekanja ne smeju postojati kada su u pitanju mogući davaoci.
9. Prostor: poželjno je da se sve analize za moguće donore rade na jednom mestu, takođe taj prostor mora biti afirmativan i podređen potrebama mogućih donora.
10. Poverenje i transparentnost: nužno su povezana ova dva termina, shodno tome da poverenje proističe upravo iz transparentnosti. Transparetnost Državnog registra koji kao takav postoji, koji funcioniše i koji nema grešaka je nešto što ljudima stvara sliku poverenja da lakše daruju materijal.

Zaključak

Srbija je zemlja koja tek počinje sa uvođenjem procedure lečenja neplodnosti uz pomoć doniranog materijala. Mnoge evropske zemlje ovu proceduru uspešno izvode nekoliko decenija unazad. Sistemi drugih zemalja već su oprobani, njihovi nedostaci i benefiti su već utvrđeni i jasni. Oni nam svakako mogu biti pokazatelj kako se treba ponašati i kako treba pristupiti ovom delikatnom postupku koji zahteva mnoge napore. Potreba za doniranim materijalom realna je i jasna. Ukoliko želimo da zaključimo koji je to broj parova i pojedinaca koji ima potrebu za doniranim materijalom nailazimo na nedovoljne podatke, ali ukoliko želimo da sagledamo koliko mogućih donora imamo – nailazimo na vrlo mali broj mogućih donora od usvajanja pravilnika i otvaranja Banke pa do danas. To je činjenično stanje. Potrebe su velike, ponuda je mala. Potrebe pacijenata nertko se svode na što bržu proceduru jer godine su pacijentima najveći neprijatelj. Ovaj rad predočio je potrebe pacijenata kojima je potrebna ovakva procedura sa doniranim materijalom, dao ideje za realizaciju i poboljšanje. Cilj rada je bio da pokaže realne potrebe, realne probleme, ali i da ponudi realna rešenja.