Priča doktora medicine koja ide ka svom cilju zajedno sa svojim suprugom, svojom najvećom podrškom.
Prva godina zajedničkog života, 2010. godina, prolazi lagano u iščekivanju pozitivnog testa. Ni slutila nisam da će tako, iz godine u godinu, iz meseca u mesec, da se sve odvija isto. U sebi pomislim – biće uskoro, ali ipak – ništa. Shvatam da se nešto dešava i da treba krenuti na ispitivanja.
Krećem sa analizama. Obraćam se svom kolegi, doktoru ginekologu, koji preporučuje određivanje profila hormona za vreme ciklusa. Postojao je poremećaj određenih hormona i po njegovoj preporuci uzimam lekove. Ponadala sam se da će nakon tri meseca pravilno uzimane terapije konačno biti taj pozitivan test ali, ipak, ne. Godina je 2013.
Nisam gubila nadu, već sam zajedno sa suprugom rešila da malo dublje istražujemo, da prema preporuci prijatelja koji su se ostvarili u ulozi roditelja zahvaljujući VTO krenemo na dalja ispitivanja. Da napomenem, suprugov spermogram je dobar – normospermija.
Prve konsultacije kod divne doktorke, uz odrađene sve kompletne analize, i prolazimo komisiju te 2017.godine. Još se sećam njenih reči: “Biljana je naša koleginica!“
Dobijamo 14 jajnih ćelija, 8 embriona. Vraćena su tri embriona, dva osmoćelijska i jedan šestoćelijski. Sada ide ono prvo VTO iščekivanje u trajanju od dvanaest dana i osluškivanja svog tela. Međutim, desetog dana kreće krvarenje. Zovem drugaricu, kaže: “Ne mora da znači da nije uspelo.”
Iako su me njene reči ohrabrile, posle dva dana je krenuo ciklus i beta je bila negativna. Tresla sam se od straha! Dok sam lila suze, suprug me je grlio i ponavljao da moramo dalje.
Opet sve kreće iznova. Prikupljanje svih analiza za drugu VTO 2018. godine. Sada je bila duga šema za razliku od prve VTO. Kreću bockanja svakoga dana, a ja sam u ordinaciji, na poslu, puna pozitivne energije, sa osmehom očekujem pacijente i razgovaram sa koleginicama. Početkom septembra kreće glavna stimulacija u trajanju od 12 dana i tog 22. septembra uveče primam stop injekciju, sama se bocnem u stomak.
Rešila sam tako jer je prethodnih 12 dana bilo puno nervoze. Koleginice u Domu zdravlja bile su veoma neprijatne, čak i naglas komentarisale da sam došla da ih ometam i da im smetam. Dešavalo se da, kada se najavim kod medicinske sestre, već čujem na hodniku kako koleginica histeriše: “Šta hoće Biljana opet?”
Toliko sam bila razočarana da sam, kada sam ušla po nalog za injekcije, rekla: “Vaša sam koleginica i, da mogu, tri injekcije bih sebi dala, ali ne mogu. Došla sam po vašu pomoc i ako možete, učinite”. Oči su mi bile pune suza.
Desilo se i to da jedne večeri koleginica nije htela da napiše nalog, i bila je toliko neljubazna da smo morali da odemo do klinike kako bih primila narednu injekciju.
No, dobro. Idemo dalje… 24. septembra odrađena je aspiracija i doktor saopštava da imamo 16 jajnih ćelija.
Nakon dva dana zovem kliniku. Medicinska sestra kaže da dođemo 27. septembra u 9h, ali nisam dobila odgovor koliko se ćelija oplodilo. Neizvesnost do jutra trajala je, čini se, čitavu večnost. Stižemo na kliniku i očekujemo lepe vesti. Čujem svoje ime koje proziva sestra, ulazimo zajedno suprug i ja, i vidim osmeh na doktorovom licu. Kaže: “Imamo 10 embriona, od toga smo dva zamrzli i najverovatnije ćemo i treći!” Savetuje da vratimo dva, i transfer je odrađen istog dana, 27. septembra. Sećam se da je tog dana bio Krstovdan, veliki crkveni praznik.
Sve je prošlo u najboljem redu i opet ono iščekivanje u trajanju od 12 dana. I opet, uradim betu a ona negativna. Tugujemo danima i opet se bodrimo, idemo dalje, čekaju nas “tri zamrznute duše”.
Prošlo je 7 meseci, i početkom maja 2019. godine krećem sa lekovima za pripremu endometrijuma. Doktor je zadovoljan ultrazvučnim nalazom. Transfer je planiran za kraj meseca. Sva tri embriona preživela su odmrzavanje i odrađen je kriotransfer.
U istom smo iščekivanju kao i prethodna dva puta, ali sada smo imali krštenje blizanaca naših prijatelja, uspeh iz njihovog prvog VTO postupka.
Osećala sam se opušteno i nadala se da će beta biti konačno pozitivna. Odlazim na kliniku 12. dana nakon kriotransfera i čekamo jedan sat.
Za razliku od prve i druge VTO, ovog puta ciklus nije krenuo i to mi je davalo neku nadu da je uspelo. Prolazi taj jedan sat. Ulazim u kliniku, uzimam koverat i strah me da otvorim. Jedva skupim snagu, otvaram i vidim – beta 1.8.
Opet je negativna. Suze kreću a ja ne mogu da verujem. Zovem kliniku i kroz plač govorim sestri da je beta negativna, a nisam dobila ciklus. Ona odgovara da ciklus kasni zbog utrogestana.
Početkom marta 2020. godine, iz prirodnog ciklusa, bez ikakve stimulacije i bez anestezije punktiran je levi jajnik i dobijena je jajna ćelija, dobijen je jedan embrion.
Embriolog sa klinike javlja da se embrion ne razvija lepo. Pozovem mog doktora koji mi kaže: “Biljana, ne smemo da radimo transfer jer bi došlo do spontanog pobačaja!”.
Još jedno razočaranje u nizu… Suprug kaže da se naša duša nije lepo razvijala. Suze kreću i dok ovo pišem.
Ovde nismo stali. Idemo ka našem cilju, zajedno, jer posle padova kreće uspon. Duboko verujemo u to.
Svim parovima koji se još uvek nisu ostvarili kao roditelji poručujem da ne odustaju već da krenu dalje, sve do plus betice, jer ona nas sve čeka.
Ova VTO priča pristigla je povodom Konkursa za najbolju VTO priču u Nedelji (ne)plodnosti 2020. da pogledate i ostale priče – kliknite na: KONKURS ZA VTO PRIČU
Zabranjeno je kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora
