Skoro četiri godine pokušavamo da obogatimo svoj dvojac. Četiri, mali je to broj. Ni približno veliki da opiše gde smo i kako smo. Ali smo došli do drugog, prikladnijeg broja – 43. Broj meseci, broj promašenih ciklusa, broj razočaranja. Svaka od ovih 5 desetica je nosila nešto svoje – svoje misli, svoj udarac, svoju bol. Pokušaćemo da to podelimo sa vama.
1. desetica:
ONA: Prva desetica je najlakša. Još uvek sam potpuno pozitivna. Ne krene svakome odmah. Biće. Bez pritiska, uprkos očekivanjima okoline. Ciklus za ciklusom prolazi kao golicanje: uz osmeh, ne boli. Trudnice na koje nailazim mi izmamljuju osmeh; tuđoj deci se radujem jer zaista verujem da ću uskoro i ja imati jedno.
ON: Super! Biću tata! Rešili smo i to je to. Dobro, nije uspelo iz prve, ima vremena… A, da li sam ja još uvek spreman za taj korak, da li je to to? Ma neka, probaćemo, biće, nikad niko nije dovoljno spreman, ali ako ne sada, onda kad? Gledam ljude sa malom decom, trudnice koje šetaju… Vidi onog malog…vidi slatku bebicu… Ma hoću i ja jedno! Daj da se malo više potrudimo…
2. desetica
ONA: Sa dolaskom druge desetice one misli dobijaju dozvolu da promole glavu. ,,Treba li da se zabrinem? Ma ne! Ili ipak da?” Uzimanje uložaka sa police prodavnice osećam kao čvrge osvešćivanja. Manje je sreće, osmeh povremeno izostane. Poneka suza pobegne iz oka i strči niz obraz. Pitanja okoline već smetaju. Trudnice na ulici privlače pogled, ali ne više onaj čisti osmeh radovanja – ipak je tu malo zavisti. ,,I ja treba da budem jedna od njih. Ali nisam.” On je optimističan; ponekad me to nervira. Ipak, teže bi mi bilo da nije takav.
ON: Prođe godinu dana i ništa. Treba li da se zabrinem? Da možda nešto nije u redu? Ma ne! Dešava se mnogim parovima da čekaju i više. Nema razloga za brigu. Pripisaću to količini svakodnevnog stresa na poslu. Malo ćemo na neki odmor, na neko opuštanje i biće. Nema frke!
3.desetica
ONA: Svaki broj treće desetice udara jači šamar. ,,Nešto izgleda nije u redu. Da li nam zaista treba pomoć? Kako da se borimo sa tim? Možemo li ovo prebroditi?” Misli su sve glasnije. Suze već same teku, a briga je sve veća. Od nas se očekuje odlazak kod lekara, a mi se bojimo. Skupljamo hrabrost. Borimo se sa svime i sa svima. Vesti o rođakama, prijateljicama, poznanicama koje su trudne sve više pogađa pravo u srce. Teško zadržavam bol za sebe.
Najlepše vesti od najbliže osobe bole kao su tu samo da bi mene povredile. Plačem. Ridam. Moje suze rastužuju njega. Osećam se povređeno, nesposobno da postignem ono što je svakom živom biću pririodno, što je njoj tako lako pošlo za rukom. Jesam li sebična, pa sam njemu pokvarila radovanje ili jednostavno toliko iscrpljena od sopstvene borbe da mi je teško radovati se takvoj vesti? Želim da je drugačije, ali jače je od mene.
ON: Eeeejjj!!! Moja sestra je u drugom stanju! Moja mlađa sestra… Njoj baš krenulo… Završila fakultet, dobila posao, udala se, odmah dete… Srećan sam zbog nje, presrećan, biću ujka! Ljubomoran sam, ne treba, znam, ali ja hoću da budem tata!!! Teško je ovo… Njoj teže pada nego meni. Moram da budem jak za oboje. Evo, krećemo kod lekara! Nema više čekanja! Moramo da vidimo šta to nije u redu sa nama. Naći ću načina da angažujem najboljeg ginekologa i urologa na VMA! Verujem da će i kod nas da “zakmeči”. Samo strpljenja…
4.desetica
ONA: Četvrta desetica je ispunjena odlascima kod lekara, analizama, beskrajnim folikulometrijama. Kad god se broj poveća, moje oči malo više suza isplaču. Glas se ne čuje – plače sa mnom, često i glasnije od mene. Nevidljiva ruka steže srce, sa svakim brojem sve jače. Teško podnosim odlaske kod lekara, posmatranje trudnica dok sa osmesima i slikama sa ultrazvuka srećno odlaze. Čekam da ih sve ispratim, pa da i ja uđem u ordinaciju i podsetim lekara na svoju dijagnozu – sterilitet. Tugu koju izazivaju vesti o ženama srećnijim od mene više ne mogu da sakrijem. Ponekad plačem i po nekoliko dana.
ON: Četvrta desetica… Odlasci kod lekara više puta mesečno… Još odlazaka kod lekara… I još…i ništa… Moji rezultati odlični, njeni rezultati odlični, a ništa. Totalno sam isfrustriran. Nezadovoljstvo raste. Počelo je sve da me nervira i sve da me frustrira… Postaje mi teže i teže nju da smirim nakon svakog neuspešnog ciklusa… Definitivno imam osećaj da je problem negde u meni… Depresija uzima maha… Polako gubim nadu i gotov sam da dignem ruke od svega. A vantelesna oplodnja? Koža mi se ježi od same pomisli na to. Više me je strah odlaska na VTO i neuspeha, nego od bilo čega na svetu. Ali izgleda da ćemo ipak morati i na taj način da pokušamo…
5.desetica
ONA: Peta desetica donosi malo, ali značajno olakšanje – pripreme za VTO. Želja je sve veća, naravno da ne nestaje. Duši je i dalje teško, ali oči manje plaču. Glas se ređe čuje. Ono što je bilo teško se lakše podnosi.
Sada smo na broju 43. Zakazane su konsultacije na klinici. Više ništa drugo nije bitno. Ne znam šta nas tamo čeka i da li će ishod biti onaj koji toliko želimo. Verujem da hoće! Moram da verujem! Želim da verujem! Srećna sam što koračamo dalje.
ON: Pripreme za VTO. Lekar nas uverava da bi to kod nas trebalo glatko da prođe s obzirom na to da je sve u redu sa nama. Malo olakšanje i veća nada. Strah me je… Želim da ovo uspe. Verujem da hoće! Moram da verujem! Želim da verujem…
Katarina i Dragoslav Milenković
Priča publikovana u MAGAZIN ŠANSA ZA RODITELJSTVO 4
