,,Čekam dan kada ćeš ugledati

ovo belo nebo i beskraj prepun zvezda,

tada ćeš nestašnim pokretom stvoriti

cvet prepun nežnosti“

Tišina odjekuje oko mene. I čitav moj svet tone ka tom trenutku kada ćeš doći i obasjati dugom ovaj kišni dan. Krupne kapi kiše padaju svom svojom snagom i razaraju zemlju pod mojim nogama. Prilazim prozoru, posmatram svu tu čežnju i tugu koja se slivala. Užareno nebo, lomilo je i poslednju nadu jedne ptice da će stići do svog odredišta, ali ona se i dalje borila, iznova i iznova sekla oluju koja ju je lomila.

Moje misli lete tebi, tvojim prvim otkucajuma srca. Već čujem kako odjekuju u ordinaciji ultrazvuka. Svet postaje tišina, samo oni postoje. Suze mi naviru, ali ne od tuge, već se u meni meša sreća, uzbuđenje, neverica da je taj čas došao.

Danas ću mu reći, žudela sam za danom kada ću mu dati poklon koji sam pripremila pre devet godina. Malu benkicu i knjigu sa posvetom: „Napokon smo uspeli da naša srca kucaju kao jedno! Bićeš najbolji otac koji je ikada postojao! Volim te!“. Posmatraću kako mu se duša otkriva i ponos ocrtava na izmorenom licu. Uvek je bio moja snaga, moj najveći oslonac i učinio je da budemo ispunjeni i srećni, pored svih izazova i teškoća koje smo imali.

Već te osećam, tvoje prve trzaje, prve pokazatelje da se boriš, da si tu uz mene. I čitava večnost se uliva u taj jedan trenutak kada ćeš postati deo mog sveta. I svakim pokretom ispuniti dane sa puno nežnosti.

Mislim o času u kojem ćeš svoje nežne ruke obaviti oko mog vrata i sva lepota i želja se slivaju u reči koje ćeš izgovoriti: „Volim te, mama!“. U tvojim očima vidim sjaj, srž života obasjava tvoje lice. Ne znam da li iko može opisati taj osećaj jeze koja poput čaure obavije tvoje telo neopisivim osećajem spokoja koji se rađa u tom času.

Tu si, posmatram tvoje prve korake, hrle ka meni.. čekam te… moj život se pretvorio u jedan trenutak čežnje, tako skriven u mom srcu. Ne verujem da će ikada pronaći svoj put dok ne vidi tvoje nežno lice i ne čuje tvoj glas. I čitavo moje biće vrti se oko tog trenutka.

Otvaram oči i shvatam da je sva ta kiša tuga u meni. I sve je samo prekrivač mašte, utkan nadama. Nekada nam se dani čine dužim nego što jesu, a godine ostaju prazne za nama. Svaki trenutak žudnje ostaje u nama kao beskrajno ništavilo koje nas slama. A ja te čekam… čekam odsjaj duge i nadam se…jer kao što kažu: „Nada poslednja umire.“

„Tvoj prvi treptaj oka

odvešće te u san.

Koji će ti otkriti sve čari života,

saznaćeš gde završava duga“

Autorka: Nevena Karavanić

Zabranjeno kopiranje i preuzimanje dela ili celog teksta bez navođenja izvora