Postoje one malo srećnije među nama, na forumima poznatim kao “borilice” – žene koje se bore za potomstvo, u smislu da su im njihovi partneri ogromna podrška i snaga u toj borbi, i koji su tu uz njih po svaku cenu, naravno i kada je problem neplodnosti u tim ženama.
Ali, šta je sa onima koje su partneri ostavili jer nisu mogle da rode decu? Isti partneri koji su se zaklinjali na ljubav, a onda posle par godina, odlučili da, iako vole tu jednu koja je ta – prava, ipak pronađu drugu, plodniju ženu, s kojom nastavljaju život?
Bez želje da bilo koga osuđujem, želim da posvetim ovu moju priču tim ženama. Jer, znam da ih ima i znam njihovu patnju. Kao da neplodnost nije sama po sebi teška, životni udarac koje su te žene pretrpele je dvostruko silniji i ponekad neizdrživo bolan… Znam, jer sam jedna od njih.
Moja priča je u početku obećavala lepe događaje. Imala sam veliko venčanje iz snova. Bila sam u svojim kasnim dvadesetim, završila studije i zaposlila se, kada sam na poslu upoznala budućeg supruga koji je bio pravi princ iz bajke. Jednostavno bio je pravi čovek za mene u svakom smislu. Na svim slikama sa venčanja čvrsto se držimo za ruke, u crkvi on me gleda s ljubavlju dok obuzima rukama moje lice. Bila sam najsrećnija na svetu, mislila sam koliko je divno kako sve ide po redu i kako treba u mom životu…
Kada smo razgovarali o deci, govorila sam mu da, budući da sam pedagog, želim da rodim četvoro dece i posvetim narednu deceniju svog života odgajanju njih – bisera na kruni naše velike ljubavi. On se smejao i govorio mi da ću biti više nego sjajna majka. Inače, svi su mi to govorili, i ja bih se svaki put iznenadila kako ljudi poseduju taj osećaj da bi neka žena mogla da bude dobra majka. I sama verujem da bih dala sve od sebe da to budem. Ali njegovoj deci majka nikad nisam postala.
Posle prve godine braka bez trudnoće, uradili smo prvu vantelesnu oplodnju u inostranstvu, jer su nam stručnjaci tada savetovali da je najbolje i najbrže da preskočimo inseminacije i druge pokušaje sa slabim rezultatima, te da odmah idemo u kliniku sa najvećom stopom uspešnosti u Češkoj.
Vantelesna nije uspela i bila sam skrhana, ali smo naravno nastavili sa pokušavanjima. Posle druge godine braka, a bez trudnoće u najavi, njegova rodbina koju sam obožavala i prihvatila kao svoju, nije više bila tako blagonaklona prema meni. Posle treće godine, nalazili su mi mane tamo gde ih nema, napetost je uvek bila u vazduhu, osmesi lažni… A on se udaljio, odlazio na službena putovanja, dok sam ja sedela u kući i pokušavala sve pod kapom nebeskom što sam ikada čula da je neko ko želi dete radio: čajeve, razne napitke i suplemente, homeopatiju i drugu alternativnu medicinu, i post i molitvu… Sve bez uspeha. Moja dijagnoza bila je insulinska rezistencija i trombofilija – obe nasledne, ali i sa tim je moguće zatrudneti, tako da sam se borila.
Kada sam iznenada otkrila da me vara s drugom ženom, nisam mogla danima da dođem sebi od šoka. Kada smo se razvodili zbog te žene, rekao mi je da nisam ništa kriva, da ta žena nije ni u kom smislu bolja od mene, da me voli i plakao je ispred suda, ali je papire za razvod, ipak, potpisao…
Za oko devet meseci od našeg rastanka dobio je prvo dete sa tom ženom. Nakon što sam za to slučajno čula, od bola sam bila tupa dugo, dugo vremena… Ali, jedan veći deo mene, ipak, se radovao što je bar on imao sreće da mu se želja za potomstvom ispuni, razumela sam i njega i njegovu rodbinu i nisam mogla da ih krivim. Poslala sam oblak pozitivne energije tom detetu i zamišljala kako izgleda, da li ima oči moje ljubavi…
Ali dan kada sam se naročito “naljutila” na Boga kao režisera moje priče i na to koliko još bola može da mi zadaje je dan kada sam ih srela kako guraju dečja kolica. To je bilo baš na dan kada bi bila naša četvrta godišnjica braka, bio je jednako divan sunčan dan, a ja sam od tuge i neke velike sramote samo pretrčala na drugu stranu ulice da me ne vide…
U mesecima koje su usledili, držala sam se grčevito za svoj zdrav razum i on mi je pomogao da ne padnem u depresiju. Smogla sam snage da oslonac nađem u sebi, da sebi čestitam što sam ovakav čovek i ovakav borac. Jer, iako ponižena i napuštena, sama i bez zaštite mog princa koja me je održavala, bez nade, ja sam ga razumela, nisam ga osuđivala i od srca sam oprostila i njemu, a i njoj.
Rekla sam sebi da ja umem mnogo da volim, i da ću, sigurno, voleti ponovo, a to je nešto što on nije, čini se, tako umeo, i ko zna da li on tu ženu uopšte i voli. On je voleo površno. A ja, iako s takvim ožiljcima, nastavila da se hrabro borim i nastavim dalje.
Kao što sam duboko verovala, nekoliko meseci od razvoda, u moj život se vratila ljubav i neko ko me dugo poznaje. Svojom nežnošću zacelio mi je rane, i voli me mnogo, koliko i ja njega volim.
Iako Bog i dalje nije tako blagonaklon prema meni, nemamo dece i pored tri pokušaja vantelesne oplodnje, bližim se četrdesetim, ipak ja verujem u režisera naših priča i molim mu se…
Ožiljci od raznih emotivnih udaraca su tu i neće nikada nestati, sada se stidim rodbine i novog muža, sve više se povlačim od svih događaja dok svaki dan pijem propisane lekove i vitamine nadajući se svom “happyend”-u Mora ga biti. Jer sve mi, borilice, smo prave neustrašive heroine našeg doba, koje ustajemo nakon svakog poraza i pored svih najbolnijih ožiljaka na duši i telu. Čestitam nam na tome.
