Doktor Kvinsi Fortier svojevremeno je proglašen za lekara godine u Nevadi. U novom dokumentarnom filmu o njemu prikazana je njegova mračna tajna – na desetine dece je na prevaru začeto u njegovoj ginekološkoj klinici.
Sa 22 godine, Keti Holm je tek stupila u brak. Tek se preselila u novi dom u Las Vegasu u državi Nevada i borila se da zasnuje porodicu. Bilo je to ranih 60-ih godina, a neplodnost je bila uglavnom tabu tema. Lišena mogućnosti, potražila je lekara koga su svi opisivali kao „specijalista za plodnost“. Doktor Kvinsi Fortier, ugledni akušer koji je otvorio prvu žensku bolnicu, imao je iskustva u pomaganju parovima da postignu željenu trudnoću i obećao je da će Holm oploditi uzorkom spermatozoida njenog supruga.
Nekoliko decenija kasnije, u martu 2018. godine, Holmina ćerka, Vendi Babst, uradila je DNK analizu sebi. Radila je kao detektiv u okrugu Clackamas, Oregon i na kraju svog radnog veka uradila je ovu analizu. Kao i mnogi Amerikanci, Babst se nadala da će steći sveobuhvatnu sliku svog rodoslova, ali su je uznemirili rezultati njenih DNK testova: bili su brojni bliski rođaci koji joj nisu bili poznati, a prezime koje se ponavljalo nikad to tada nije čula – Fortier.
DNK Baza podataka je s velikom preciznošću otkrila mračnu tajnu koja se decenijama skrivala: lekar, koji je jednom proglašen Nevadinim lekarom godine, i koji je preminuo 2006.godine u 94. godini, radio je oplodnju brojnim pacijentkinjama sopstvenim spermatozoidima, a da žene nisu to ni znale, niti su to znale njihove porodice.
Višedecenijska prevara, koja je objašnjena u HBO-ovom dokumentarcu “Bog za bebe”, ostavila je mnoštvo porodica (26-oro dece prema ovom tekstu, tokom 40 godina lečenja) šokiranim dugo skrivenom medicinskom izdajom, koja nije nastala samo iz pretpostavki porodice, istorije i istraživanja oko najbitnijih pitanja identiteta. Ko ste vi, kada pola vašeg DNK nije ono što ste mislili?
Za Babst i nekoliko drugih rođaka Fortiera, koji su povezani kao nenamerno otkrivena polubraća i sestre, „ideja da ova tajna nestane je zaista nemoguća“, rekla je Hannah Olson, direktorka filma, za Guardian. Sniman tokom dve godine, ”Bog za bebe” istražuje koliko „bolno, traumatično i teško može biti ovako nešto za žrtve različitih vrsta seksualnog nasilja“.
Olson je otrila kako je ponekad trnovito putovanje otkrivanja genealogije, kao producent filma “Pronalaženje svojih korena” sa Henri Louis Gates-om mlađim, emisije nastale pojavom komercijalnih DNK testova i zajednica na internetu nastalih iz želje za otkrivanjem porodičnih tajni.
Nešto što je nekada bila kontrola evidencije (izvodi iz matične knjige rođenih, umrlice, bolničke arhive) postala je haotična Pandorina kutija tajni. „Odjednom je to dovelo do situacije da smo morali ljudima da otkrijemo da njihov otac nije osoba za koju su mislili da je njihov otac ili da njihov deda nije osoba za koju su mislili da jeste“, rekla je.
U najekstremnijim slučajevima, poput Fortiera, bilo je na desetine poznatih potomaka. Slučaj Fortier potresao je medicinsku ustanovu u Nevadi, ali to nije bio izolovan incident; postoji najmanje dva grupe američkih lekara za koje se zna da su počinili takozvane prevare sa plodnošću, poput široko pokrivenog slučaja dr Donalda Clinea u Indianapolisu, koji je napravio najmanje 50-oro dece kroz svoju medicinsku praksu. Fortier je verovatno bio najstravičniji slučaj izdaje lekara.
Dokumentarni film u početku prati Babstinu ličnu istragu, dok ona prati korake svoje majke i istražuje zapise o Fortieru, koji se više od 60 godina bavio medicinom u Nevadi, 1991. godine postao lekar godine i nikada nije izgubio medicinsku dozvolu.
Dvoje bivših pacijenata Fortiera tužilo je doktora zbog prevare na njihovoj inseminaciji sredinom 2000-ih, kako izveštava Las Vegas Reviev-Journal; slučajevi su rešavani van suda, dogovorom da se spreči tužilac da javno govori, a Fortier nikada nije morao da prizna krivicu (međutim, Fortier je u testamentu priznao očinstvo četvoro dece o kojima je reč ) što je otvorilo mogućnost da se kasnije otkrije još više biološke dece.
Ta stvarnost – nekad nezamislivi zločin koji je sada postao očigledno poznat – sada se dogodila, a dokumentarni film sadrži intervjue sa nekoliko ranije nepoznate dece Fortiera, svako se hvata u koštac i pronalazi svoj put u novoj mreži polubraće i sestara, pitanja loze nasleđivanje i prepravke porodične istorije. Babst, koja je kao policajac počela da radi sa 19 godina, započela je ovu istragu, pronalazeći zapise o dr Fortieru koji su na kraju otkrili navode o seksualnom zlostavljanju nad njegovim pastorkama.
Brad Gulko, naučnik za humanu genomiku u San Francisku, koji neverovatno liči na Fortiera u mlađim danima, u početku je pristupio otkriću iz kliničke perspektive bioloških motivacija za razmnožavanje.
„Osećam kao da je dr Fortier pronašao način da opravda u svom umu, radeći ono što je želeo, a da nije previše kršio njegove etičke norme, čak i ako ih je zaista silno zanemario“, kaže on u filmu. „Još uvek se borim s tim. Ne znam gde ću završiti. “
Prema Olsonu, film je brzo prerastao iz istrage slučaja Fortier i njegovih potencijalnih motivacija u veća, nerešiva pitanja identiteta. „U početku je bilo „ hajde da saznamo sve činjenice, shvatićemo to, koji su njegovi motivi, biće sve jasno“, rekla je Olson.
Intervjuisala je dvoje bivših kolega, koji imaju drske stavove prema seksu i reprodukciji – jedan je izvadio telefon kako bi pokazao fotografije abnormalnih materica i ženskih genitalija, a obojici izgleda da nije smetala ideja da se njihovi spermatozoidi nesavesno koriste od strane dr Fortiera- koji je uspeo da izvede da ova prevara doktora deluje manje kao izolovana patologija, a više kao krajnja manifestacija raširenih stavova prema ženskoj plodnosti u stilu stava: „lekar najbolje zna“, zatim uverenje da žene ne moraju da znaju, što se završava opravdanjem sredstava koja se koriste, a sve to zajedno za nedostatkom zamrznutih spermatozoida.
Kako je istraga išla dalje, „otkrili smo mnogo mračnije stvari nego što sam zamišljala“, rekla je Olson, uključujući zlostavljanje njegovih pastorki, od kojih je jednu osemenio sopstvenim spermatozoidima i smestio u kuću za nevenčane majke u Minesoti.
Dečaka po imenu Jonathan, usvojila je porodica iz Minesote i on se pojavljuje u drugoj polovini filma kao dodatak mreži polubraće i sestara. Dvoje najmlađe dece Fortiera, koja su stajala uz njega tokom suđenja i nakon njegove smrti, u filmu se sećaju svog oca kao ljubaznog, velikodušnog čoveka; jedna ćerka, Sonia Fortier, kaže da ne želi da zna da li su navodi o zlostavljanju bili tačni. (Fortier je negirao optužbe, prema časopisu Review Journal, i nikada nije podignuta optužnica).
Nakon DNK testiranja, neke države su pokušale da donesu zakone posebno ciljane na zločine prevara sa plodnošću, uključujući Indijanu, gde su neki od Clineovih potomaka podržali takav zakon. Ali Olson takav zakon vidi kao distrakciju za veća i uznemirujuća pitanja u slučaju Fortier. „Traženje opravdanja za ovakvu vrstu prevare je pogrešno, jer je tako nešto uvek bilo nezakonito. To je zločin, to je zloupotreba, ne možete staviti nešto svoje u nečije telo bez pristanka “, rekla je. „Zbog toga mi je bilo važnije da se usredsredim na stavove koji su ustupili mesto ovome i na emocije.“
„Pred kraj dokumentarnog filma je prikazana želja da se roditelji pomire sa tim, ali i da razmisle o činjenici – da li je važno šta su naši roditelji u prošlosti radili? Da li je DNK bitan?“ Delić fenomena prikazan u ovom dokumentarnom filmu je opisan kao „vrlo bizaran slučaj“ da bi „rasvetlio nešto što može biti univerzalno“, rekla je ona.
„Svi mi samo pokušavamo da se pomirimo sa roditeljima.“
Izvor: www.theguardian.com
