Teško mi je bilo da se odlučim da uopšte napišem tekst na ovu temu. Donacija jajnih ćelija i embriona je tabu tema! Kako je to uopšte moguće? Govorimo o daru života! Ali, shvatam zašto se smatra tabuom, suprotstavlja se neplodnosti, a mnogi ljudi to ne razumeju. Pored emocionalnog i psihološkog stanja roditelja koji treba da odluče da li će na ovaj način proširiti porodicu, znam da postoji neko ispred računara ko sada čita ovo i prolazi kroz teške trenutke u odlučivanju oko donorskih jajnih ćelija/embriona u želji za proširenjem porodice. Nadam se da ćete ovde naći nešto korisno.
Želim da imate u vidu da porodicu ne bi trebalo da definiše sposobnost imanja dece. Mi svi imamo pravo da sami donosimo odluke kakvu porodicu želimo, bilo da je u njoj dve osobe ili više njih. Put do donacije nije za svakoga, ali ja verujem da je za mene i mog supruga to pravi put. Nije bilo jednostavno doneti odluku preko noći, bilo je dosta razgovora, istraživanja i pitanja između supruga i mene, lekara, terapeuta i drugih parova koji razmatraju ili su već prošli kroz proces donacije. Kada se krećete ovom delikatnom stazom neplodnosti, smatram da je važno da uvek budete informisani o opcijama, uvek imate u vidu sve, od plana A do plana R, ako je potrebno. Ako niste iskusili šta znači neplodnost, onda jednostavno ne razumete dosta toga kroz šta prolazimo i teške odluke koje iznova moramo da donosimo. Ima dosta ličnih odluka, koje prosečan čovek teško može da pojmi, a vezanih za konačnu odluku da se ima dete koje nema vaš biološki materijal.
Od početka postoji pritisak društva. U ovoj igri života postoje nametnuta uverenja o nivoima koje MORATE da savladate da biste bili zadovoljni ili bili normalni. Naravno, ne mora se reći da ovo nije tačno. Ali, ovi nivoi su vam poznati, tu su: obrazovanje, posao, ljubav, brak, nekretnina i deca… Ova poslednja tri trebalo bi da nekoliko puta ponovite, bilo kojim redosledom. To su uverenja koja nam društvo nameće! Znam koliko su me samo puta u životu pitali kada ću, na primer, pronaći ljubav, stupiti u brak, imati decu, itd. I vas su to pitali, je li tako?
Evo me, godinama sam udata, imam prelep dom i pokušavam da otključam naredni nivo, ali neko je odlučio da moja igra ne bude laka i da prolazim kroz teške trenutke pokušavajući da zatrudnim. Moje jajne ćelije su, jednostavno rečeno, nepostojeće. One koje su tu, lošeg su kvaliteta, u najboljem slučaju. Sa 30 godina sam saznala da mi jajnici loše stoje i to je jedna gorka pilula za mene. Saznanje da neću biti genetski povezana sa budućnim potomstvom je teško. Ali, postojale su opcije. Moj plan F, kako volim da ga nazivam, jeste da probam sa donacijom jajnih ćelija.
Odlučila sam se za donaciju kao način proširenja porodice iz više razloga:
- Sebični razlozi, jer želim da iskusim trudnoću. Moderna medicina je utabala put nečemu tako čudesnom i uzbudljivom kao što je upotreba donacije da bismo osetili radost dobijanja deteta. Želim da osetim kako se beba pokreće i kako raste. Želim da me muž zadirkuje dok se gegam pred kraj trudnoće. Ima žena koje se žale oko trudnoće, a mene to rastužuje. One nikada neće živeti u strahu da će im možda neko ovo iskustvo uskratiti.
- Jednostavno, zbog mog supruga. Ne mogu da prenesem svoj genetski materijal na naše potomstvo, i to se neće promeniti – potvrdilo mi je pet lekara. Ali, to ne znači da ista sudbina mora da zadesi i njega. Želim da se njegovi geni produže. Može biti tu i krivica kada je neko „problem“ u jednačini pravljenja bebe, tako da bih mogla da postignem da on iskusi malo normalnosti pri umetnosti koja se zove reprodukcija. To bih uradila istog časa.
- Usvajanje i donacija nisu lagani. Mediji opisuju proceduru kao nešto bajno, ali je daleko od toga. Skupo je – može koštati isto, ako ne i više nego proces VTO. Zahteva vreme. Usvajanje je dug put i nema svako sreću da dobije novorođenče. Ljudi najviše žele da usvoje novorođenčad, dok se starija deca možda susreću sa emocionalnim i psihološkim problemima većim od onih koje ijedan par može da predvidi. Hraniteljstvo je uglavnom privremeno rešenje jer u jednom trenutku decu vratite roditeljima. Molim da razumete da ne govorim o odbacivanju nekih opcija, jer je nagrada kada usvojite dete ili postanete hranitelj daleko lepša od svih izazova zajedno. Međutim, morali smo da logično razmislimo o ovome i pitali smo se da li bismo mogli ove opcije da sprovedemo. Pitali smo se da li smo mentalno spremni. Usvajanje nismo odbacili i možda ćemo ga razmotriti za proširenje porodice u budućnosti.
Svačiji razlozi za ulazak u svet donacije su različiti, ali će cilj uvek biti isti – ispunjenje sna da se postane roditelj. Nakon čekanja, pokušavanja i godina razočaranja i neuspeha, nauka je otvorila vrata koja su za mnoge od nas nekada bila zatvorena. Ne vidim donaciju kao nešto negativno, nikada nisam, vidim je kao način da proširim porodicu. Odabrala sam da budem iskrena i podelim razmišljanja zašto krećemo ovim putem. Ako razmišljate o istom putu, molim vas da ne osećate da pred nekim morate da se opravdavate. Držite se svog izbora ako je to ono što želite…
Na internetu možete pronaći pregršt stvari koje mogu biti od pomoći. Nisam ovo ranije pomenula, ali epigenetika je sjajna, ukoliko niste za nju čuli – proguglajte. Možda će vam promeniti vidike i život ako se ustežete ili vam čak ublažiti strahove oko lepote zvane primalac donacije. Koji god izbor da napravite, mislim da na kraju dana svi napravimo isti izbor – izaberemo da podržimo dar života.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.fertilitymatters.ca
