Skoro pola veka od prve vantelesne oplodnje u Britaniji, napredak nauke u potpomognutoj oplodnji pretvorio je roditeljstvo u stvarnost za milione koji bi inače to propustili. Pojavilo se globalno tržište za lečenje plodnosti, a Grčka je predvodila u tome. Imala je odlične doktore iz sveta, moderne klinike i konkurentne cene koje su se kretale u zakonskom okviru. Preko interneta su se promovisale klinike u zemlji, ilustrovane turističkim brošurama i slikama mediteranske obale, pružajući mogućnost kombinovanja vantelesne oplodnje sa odmorom. Više od jedne decenije, Grčka je pažljivo pratila Španiju na rang-listi vodećih evropskih odredišta za postupke VTO.
Međutim, tokom tog perioda, grčke klinike su radile bez značajnog nadzora. Državna agencija, čiji je zadatak da rad reguliše u kontinuitetu, nije imala dovoljno sredstava od svog osnivanja 2005. godine, a šest godina (2008-2014) faktički je bila van funkcije. Prošlog oktobra je naglo raspuštena, a njena naslednička agencija pokrenuta je tek na proleće ove godine.
„Klinike su dobro upućene u anarhiju”, rekla je K. F, zamenica predsednika rasformiranog regulatora, Nacionalnog organa za potpomognutu reprodukciju od 2018. do 2020. godine. „Prvo je odbor regulatora podneo ostavku 2008. godine, žaleći se da ih država nije podržala. Tokom narednih šest godina“.
Sve oko potpomognute reprodukcije bio je u haosu, bez ikakve kontrole.
Istraga BIRN-a, Balkanske mreže istraživačkog novinarstva, otkriva kako su grčke klinike za plodnost postale zakon za sebe, radeći vantelesnu oplodnju bez nadzora. Neuređeno tržište izgleda kao mesto gde se etika gazi u potrazi za profitom, a eksploatacija uspeva pod maskom altruizma.
Tržište doniranih jajnih ćelija, vođeno velikom potražnjom, naseljava margine industrije plodnosti. Da bi se udovoljilo potražnji, ženama sa niskim primanjima se nudi finansijski podsticaj da se uključe u ono što bi trebalo da bude altruistički proces. Takođe, neke klinike tretiraju žene-donorke na način koji je najblaže rečeno neetičan, a graniči se sa eksploatacijskim. U istraživanju se otkrio niz problema i ozbiljnih propusta u radu. Pojedine klinike su češće nego što je opravdano (i sa aspekta zdravlja i sa aspekta etike) koristili jajne ćelije iste donorke. Druga vrsta problema bila je administrativne prirode. Klinike bi teško uspevale da dobiju pristanak donatora za invanzivne postupke koji nisu sasvim bez rizika, pa su im pristupali i bez obaveštenja. Treći su svoj posao vodili bez evidencije, a oni najekstremniji – genetski materijal dobijali su od ljudi iz kriminalnog miljea.
BIRN je otkrio dokaze o kršenju zakona na pojedinim klinikama, ali je teško proceniti koliko je takvih prestupa u celom sektoru. Iako se neke grčke klinike rukovode zakonima i etikom, za druge se baš i ne može tako reći. Sektor radi u regulatornom vakumu, bez mehanizma za prikupljanje osnovnih podataka. Centralizovani registar donatora, minimum za praćenje etičke usklađenosti, stvoren je tek 2019. godine, uprkos tome što je zakonski uslov postavljen 2005. godine.
BIRN je e-poštom i telefonom kontaktirao pres-kancelariju grčkog Ministarstva zdravlja četiri puta u periodu od tri nedelje pre objavljivanja ove priče, tražeći da komentriše regulaciju sektora plodnosti. Pres služba je saopštila da nikog ne može da nađe da odgovori na pitanja. BIRN je takođe kontaktirao novo regulatorno telo tri puta putem e-pošte i telefona u istom periodu, tražeći komentar. Zvaničnik je odgovorio isto – nema ko da odgovori.
U praksi, međutim, klinika koja se suočava sa ogromnom potražnjom za jajnim ćelijama jednostavno ne mora previše da se raspituje o prošlosti davaoca. Ako se to dogodi, donator iz različitih razloga ne može otkriti sve prethodne postupke. Ukoliko donator da precizne informacije, može se desiti da prethodna klinika nije vodila evidenciju o broju rođenih beba. Ako bi se ispostavilo da je zakon već prekršen, odlučili bi često da to otkriće zaborave.
„Ne možemo znati da li je donator otišao i negde drugde“, rekla je Kristina, viša službenica ugledne klinike, koja je govorila pod uslovom da joj se pravo ime ne prikaže. „A o tome možda i neće biti evidencije, jer ne vode svi evidenciju. To ne mora biti zato što oni nužno žele nešto da sakriju. To može biti i zbog nedostatka vremena, organizacije itd.“
Kristina opisuje primer kada je njena klinika otkrila da je žena, koja je tek donirala jajne ćelije, već premašila dozvoljeni broj rođene dece iz njenog biološkog materijala. Lekari i klijenti bili su besni što dragoceni genetski materijal mora biti uništen zbog etičkog propusta. “Bacili smo desetine jajnih ćelija”, rekla je za BIRN. „Bila je zbrka, ne možete da zamislite šta se dogodilo. Da ste to videli, plakali biste.“
Međunarodno središte plodnosti
Smatra se da se oko 200.000 beba rodi svake godine u Evropi koristeći postupke kao što je vantelesna oplodnja. Tehnologija, svakako, nije savršena, a mnogi uzroci reproduktivnih poteškoća kod muškaraca i žena i dalje ostaju misterija. Embrioni stvoreni putem vantelesne oplodnje imaju veliku stopu neuspeha, što predstavlja ogroman finansijski i emocionalni teret onima koji se upućuju na lečenje.
Visoka stopa neuspeha dovodi do potražnje za zdravim jajnim ćelijama, koju mnoge grčke klinike pokušavaju da ispune korišćenjem istih davalaca više nego što se preporučuje. „Iako to ne mogu da odobrim“, rekla je Kristina „potražnja je toliko velika da mogu da razumem zašto se razne klinike čak i ne pretvaraju da poštuju pravila i imaju iste ljude za donaciju“.
Grčka je zabeležila najveći demografski pad u svetu. Država je 2005. godine donela niz zakona kojima je želela da omogući bliži pristup potpomognutoj oplodnji. Dodatni zakoni žele da podstaknu i „medicinski turizam“ kao izvor prihoda za sektor plodnosti. Uticajna pravoslavna crkva, poznata po svom konzervativnom stavu o porodičnom životu, pružila je određeni otpor, ali je očigledno bila pokolebana argumentom da će vantelesna oplodnja pomoći Grcima da imaju veće porodice.
U septembru 2019. godine, grčke agencije za sprovođenje zakona, podržane od policijske agencije Evropske unije – Europol, otkrile su lanac trgovine ljudima. Trgovalo se ne samo ljudima već i biološkim materijalom i organima. Banda je optužena da je tokom tri godine ostvarila profit od najmanje pola miliona evra kroz niz aktivnosti, kojima je cilj bio da se zadovolji potražnja za bebama u Grčkoj. Prema tužiocima, deo njihovog poslovnog modela podrazumevao je plaćanje ranjivim, trudnim ženama iz Bugarske da putuju u privatne klinike u Grčkoj, gde bi njihova novorođenčad bila ponuđena na usvajanje. Banda je takođe optužena da je zarađivala novac “regrutovanjem” surogat majki, koje nose bebe začete vantelesnom oplodnjom i angažovanjem mladih žena iz Bugarske, Gruzije i Rusije na tretmanu plodnosti, kako bi mogle da doniraju jajne ćelije u Grčkoj. U slučaju je optuženo gotovo 70 osoba, uključujući advokata, akušer-ginekologa i zaposlene u privatnim klinikama u Atini i Solunu. Masovno suđenje još nije donelo nijednu presudu.
Iako slučaj za sada ostaje samo odstupanje, malo je verovatno da je ova banda sama uočila priliku u grčkom sektoru plodnosti. Prisustvo organizovanog kriminala u potpomognutoj reprodukciji možda nije norma, ali pokazuje hladnu logiku tržišta. Gde god potražnja za proizvodom daleko premašuje zakonitu ponudu, loše uređeno tržište stvara mogućnosti za ljude sa relevantnim iskustvom u kršenju zakona.
U idealnom slučaju, jajne ćelije bi donirale žene od 20 do 30 godina. čime bi bile veće šanse za dobijanje embriona sa dobrim izgledima za implantaciju. U odsustvu efikasnog regulatora ili registra davalaca, prepušteno je pojedinačnim klinikama da vode sopstveni sistem kontrola. Podaci iz sektora plodnosti sugerišu da postoje osnovani razlozi za sumnju.
Kristina je intervjuisala hiljade mladih žena kako bi utvrdila da li su i ranije bili donatori jajnih ćelija. Ona se oslanja na sopstvenu mrežu donatora, kao i na upute lekara poznatih na klinici. Ona je rekla za BIRN da je njena klinika platila za jajne ćelije koje su osigurane od uglednih lekara, koji su radili sa ženama za koje se nije činilo da su eksploatisane.
„Postoji lekar koji ima pristojne donatore, obične devojke iz susedstva. Plaćam ovog doktora više od ostalih, jer samo polovina ovog posla je medicinski posao. Druga polovina je, često, „prljav posao“. Suprotno tome, drugi lekari imaju npr. samo Gruzijke“, dodala je. “Nisam rasista, ali ove žene su žrtve prostitucije, pa ne želim da imam posla sa njima.”
Malo je podsticaja da druge klinike budu toliko stroge prema izvoru svog genetskog materijala. Zapravo, kako je grčki sektor plodnosti počeo da zadovoljava evropsku potražnju za jajnim ćelijama, klinike pokušavaju da prošire mrežu za donatore. U tom procesu, Grčka je postala međunarodno središte u kojem klijenti za lečenje plodnosti, obično iz bogatijih država zapadne Evrope, pristupaju genetskom materijalu koji su obezbedile žene iz sve šireg regiona, što obuhvata siromašnije države istoka.
Žene iz Bugarske i Gruzije – obe zemlje sa visokim nivoom siromaštva – istaknute su u redovima donatora grčkih klinika. Prema D. T, sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku, žene sa niskim primanjima često doniraju iz finansijskih razloga. Tokom svog istraživanja o Španiji, D. T. je otkrila da je ekonomska kriza nakon 2008. godine izazvala ogroman porast davalaca jajnih ćelija. „Ista stvar se sada događa zbog virusa korone“, rekla je ona za BIRN.
Kristina kaže da velika većina njenih međunarodnih klijenata očekuje da koristi donirane jajne ćelije, a strani donatori su glavni izvor. Potražnja se može oblikovati prema preferenciji klijenata, prema atributima kao što su ton kože i etnička pripadnost, ili stepenu uspešnosti vantelesne oplodnje povezanom sa jajnim ćelijama iz različitih regiona. Poljske jajne ćelije smatraju se „vrlo jakim, reproduktivno, baš kao i rumunske“, rekla je Kristina za BIRN.
Više ciklusa
Uslovi na tržištu jajnih ćelija ne samo da određuju kakve će žene postati donatori, već mogu da utvrde i kako se postupa sa njihovim telima tokom doniranja. Tržište je jedva regulisano, vođeno velikom međunarodnom potražnjom, a dominiraju privatne klinike koje se međusobno nadmeću za finansijsku dobit. Određeni deo ponude jajnih ćelija dolazi od žena sa niskim primanjima, čime ostvaruju finansijsku dobit, mada daleko manje od dobiti koju imaju klinike. Tako novac postaje glavni podsticaj i donatora i klinika za učešće na tržištu.
Postoje dva načina da se maksimalizuje količina jajnih ćelija koje daje pojedinačni davalac. Klinika može težiti povećanju broja jajnih ćelija proizvedenih u svakom ciklusu doniranja, prilagođavanjem hormona koji se daju za stimulisanje jajnika. Takođe, može nastaviti da koristi iste donatore za ponovljene cikluse doniranja. Prema navodima stručnjaka iz industrije, obe prakse se koriste u grčkim klinikama za plodnost.
Ne postoje zakonska ograničenja o tome koliko se jajnih ćelija sakupi ili oplodi iz svakog postupka davanja, niti koliko puta se žena podvrgava tim postupcima. Pa čak i da su ta ograničenja utvrđena u okviru grčkog zakona, odsustvo efikasnog regulatora ili registra značilo bi da ne postoji način da se oni primene.
Pored toga, regulatorni neuspeh otežava klinikama da slede svoje etičke standarde, čak i tamo gde to žele. Kristina preporučuje da se donator tokom svog života ne podvrgne više od tri ciklusa tretmana plodnosti. Međutim, rekla je da su mnogi novi donatori u njenoj klinici priznali da su donirali najmanje osam puta. Suprotno tome, američki regulatori kažu da donatori ne bi trebalo da se podvrgnu proceduri više od šest puta.
Ako Kristina želi da proveri koliko puta je potencijalni davalac dao svoje jajne ćelije, obično postoji samo jedan način da se to učini – tako što će se pitati davaoca. Kako ne postoji centralni registar, Kristini je teško da potkrepi ono što joj donator kaže. Ona mora da odluči da li će donatoru verovati na reč.
Ne postoji ništa što sprečava ženu da češće prolazi kroz donatorske cikluse na više klinika nego što je možda zdravo. Ali, iako će to učiniti njenu zaradu maksimalnom, sa gledišta klinike to može biti i kontraproduktivno. „Ako se donator podvrgne stimulaciji pet puta godišnje, a trebalo bi da radi samo dve“, rekla je Kristina, „neće biti dobrih embriona, što znači da je manja verovatnoća da će biti uspešno implantirani“.
Kristina je rekla da je tendencija prekomernog doniranja često išla paralelno sa nezdravim načinom života, što bi moglo dalje uticati na kvalitet jajnih ćelija. „U idealnom slučaju, kada bi stvari bile onakve kakve treba da budu, jajne ćelije bi donirale žene od 20 do 30 godina i bile bi veće šanse za dobijanje embriona sa dobrim izgledima“, rekla je. „To više nije slučaj. Donatori su još uvek mladi, ali materijal je neispravan zbog preteranog eksploatisanja…“
Kristina je rekla da njena klinika jajne ćelije preuzete iz donatorskog ciklusa distribuira između najviše dva klijenta. Međutim, unutar sektora postoji snažan finansijski podsticaj za distribuciju jajnih ćelija iz svakog ciklusa doniranja među što više klijenata. Za svaki ciklus klinika će isplatiti manje ili više fiksnu zaradu: trošak lekarskog rada, cena lekova i „nadoknada“ davaocu, ograničena je na 1.500 evra. Međutim, zarada klinike može da varira u velikoj meri, u zavisnosti od toga koliko klijenata može da zadovolji iz svakog ciklusa doniranja. Broj klijenata kojima služi je povezan sa brojem jajnih ćelija koje prikupi: što se više jajnih ćelija aspirira iz svakog ciklusa, to više treba da se oplodi. To zauzvrat podstiče klinike da favorizuju hormonske režime koji će stimulisati jajnike da oslobađaju velike količine jajnih ćelija.
Marija (pravo ime poznato redakciji BIRN-a), majka trojki začetih sa donatorskim jajnim ćelijama: „Moja deca su tako lepa i ne govorim ovo jer sam im majka – uostalom, nisu lepotu nasledili od mene“, misleći da nemaju njene gene. „Da li su me prevarili, lagali? Koga je briga, desila mi se najlepša stvar u životu!“
Trenutni medicinski konsenzus navodi da je optimalan, siguran broj jajnih ćelija potreban za postizanje kontinuirane trudnoće vantelesnom oplodnjom između 6 i 15. Međutim, čak i u strogo regulisanom sektoru plodnosti kao što je britanski, nije retkost da klinike prate hormonske režime koji daju daleko veći broj jajnih ćelija. Podaci predstavljeni na konferenciji ESHRE u junu otkrili su da je u periodu između 2015. i 2018. otprilike 16% ciklusa u Velikoj Britaniji dovelo do pronalaženja između 16-49 jajnih ćelija. Gotovo 60 žena je doniralo preko 50 jajnih ćelija u jednom postupku, navodi list. Podaci su bili iz postupaka koji su uključivali žene koje su želeli da zatrudne sopstvenim jajnim ćelijama, a očekivalo se da će preostale jajne ćelije biti zamrznute, a ne donirane. Ipak, list je tvrdio da su ovi brojevi previsoki i pozvao je na preispitivanje prakse aspiracije jajnih ćelija, kako bi se uzeli u obzir emocionalni, finansijski i potencijalni zdravstveni troškovi.
Iako Kristinina klinika pokušava da usluži najviše dva klijenta po ciklusu doniranja, ovo nije pravilo koje je lako prihvatiti. Klinika ceni donatorke koje doniraju više jajnih ćelija, jer samim tim imaju šanse da ih doniraju većem broju klijenata. Ukoliko su jajne ćelije visokog kvaliteta i rezultiraju dobrim ebrionima, donorke će biti pozvane da ponovo doniraju.
Ukoliko imate bilo koje pitanje možete kontaktirati Centar za vantelesnu oplodnju na 0800 333 030 ili direktno Udruženje Šansa za roditeljstvo na 061 624 5224
Izvor: www.balkaninsight.com
