Naše priče

Ovo je priča o hrabrosti jedne nežne žene....

U zemlji Srbiji kad se udaš – očekuje se od tebe da rađaš. Očekuje se od žene da bude majka, a od muškarca da bude otac. To su očekivanja. Jedno su očekivanja, drugo želje a treće mogućnosti. Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – još uvek ne znam. Jedino što sada znam je da u zemlji Srbiji ne može svaka žena da bude majka iako ima želju, iako misli da su deca najveće blago....

Sa 11 godina imala sam nesreću da zbog greške lekara doživim, kao devojčurak, pucanje slepog creva! Tako bezazleno, a tako kobno... Bila sam najmlađa osoba na ginekologiji tada...Zvali su me Tufnica jer sam imala tufnastu alergiju na neke lekove. Ma još sam bila dete koje razmišlja o lutkama i igračkama. Otkud ja na Ginekologiji zbog pucanja slepog creva? Pa zbog toga da bi se lekarska greška bar malo ispravila i da se devojčici od 11 godina ne bi uskratila mogućnost da jednog dana postane majke. Da se devojčica ne bi reproduktivno unakazila. Ma kratko rečeno – da mi na hirurgiji ne bi izvadili sve reproduktivne organe. Tada nisam znala šta to znači, nije mi ni zanimalo. Zanimao me samo park koji je bio ispred i sa nestpljenjem sam čekala da odem iz strašne bolničke sobe. Proganjala me samo jedna rečenica doktorke koja me je ljubazno pustila da poletim van zidina bolnice: ,, Draga moja mala, ti si sad mala, ali kad porasteš setićeš me se i doći ćeš ponovo...“.   

                                                                                                                                             

Prošle su godine i godine. Više nisam bila devojčurak zaljubljen u parkove i igru, već devojčurak zaljubljen u muškarca – postala sam žena. Mislila sam, eto sad ću ja, ovako mlada, sa samo 23  za tren da za zatrudnim. Pa u tim godinama se i od poljupca ostaje u drugom stanju! Tako sam se, u stvari nadala, ali me je ipak negde u dubini duše podsetio glas doktorke iz detinjstva – videćemo se opet. Nadala sam se da je njena namera bila jednostavna – da na svet donese mog malog anđela. Malo me bunio jedino njen glas, u glasu sam osećala neku bojazan. Prolazili su meseci, od trudnoće ništa. Bezbroj kupljenih testova za trudnoću, bezbroj prolivenih suza kad osetim onaj ružni tzv.PMS.

Počinju pitanja, još uvek samo u glavi – zašto NE? Zašto još uvek ne? Ipak, rečenice: Opustite se, to će doći kad se najmanje nadate, samo kruže oko mene i ja mislim da moram da se opustim, da je sve do moje lude glave. Prođe još par godina...Brzo. Kao tren. Onda jedan šok - obilno krvarenja i bolnica. Prva pomisao – spontani. Ipak, u bolnici konstatuju da nije, ne znaju razlog krvarenja....Da, ponovo bolnica. Susrećemo se posle toliko godina, opet...Nema onog parka, ali je tuga ista. Kreću nagađanja – pa da li imate vi matericu, da li imate jajnike, da li imate ovo, da li imate ono...a od kad je ovo, a od kad je ono....I na kraju: ,,Ma ostanite vi kod nas da ispitamo šta vam je“. Ostadoh ja tamo i otvorih novo poglavlja u svom životu.

Otvorih poglavlje pod naslovom Vantelesna oplodnja. Poglavlje 1. Ne, nije odmah ponuđena vantelesna oplodnja – ponuđeno je, kao na tacni, vađenje desnog jajnika. Šta sam mogla osim da kažem: Da li mora? Kažu mora – cista velika, “zauzela mesto“ na desnoj strani, baš tamo gde je bilo sve ono od slepog creva. Pripremim se za odstranjivanje desne strane, desne duše, desnog jajnika....Kako? Kako se žena pripremi sa 25 godina na tako nešto? U poslednjem trenutku – ipak odustaju od zahvata. U utorak. U sredu sam trebala već biti lakša za jedan jajnik. Kako? Zašto? Eto, nismo lepo procenili....I ja odoh svojoj kući...Sa oba jajnika, preplašena instistucijom gde se tako lako upada u tugu, gde se tako lako gube mogućnosti, gde se lako gube jajnici...

Onda nastavljamo ispitivanje. Krvarenje je stalo ali problem ostao. Ajde da produvamo malo te jajovode, da vidimo zašto „to“ ne ide.  Posle produvavanja – još jedan šok za organizam, šok za ženstvenost -  jajovodi neprohodni, postoje dva hidrosalpingsa! Hidro ŠTA?? Vi, draga gospođo, ne možete tako lako da budete mama...Onda sledi kopanje po internetu. Otkrivam šta mi se dešava u telu, u telu koje tako mrzim i volim. U telu koje je protiv mene. U telu koje mi ne da da budem mama lako! Otkriveno i prihvaćeno. Dosta za jedan period.

U životi sam uvek bila borac, pa rekoh - ma ne želim sebe ni sad da izneverim. Postoji li opcija? Postoji! Ajmo dalje, šta se može ućiniti? Mora prvo jedna “mala“ operacija, da se vidi da li se može malo otpušiti koji jajovod. Od malih zahvata i malih operacija već imam strah, ipak šta ću – što se mora nije teško. A i sve za bebu! Ipak imam viši cilj. Mislim u sebi – još samo to i gotovo! Polećemo, u igranku bez prestanka. “Mala operacija“ završila se posle 3 sata, “malom operacijom“ zauvek su zatvoreni jajovodi, zapeckani, klipsovani....kako god. Suština je ista – a suština je, gospođo, vi prirodno, mama nećete biti jer smo vas sterilisali. Osećaji koji obuzmu ženu u ovakvim situacijama ne mogu se ovde opisati. Osećaji koji obuzmu ženu koja jako želi da bude majka...

Brak nikad nije bio doveden u pitanje. Muškarac koji mi je oteo srce, stajao je čvrsto pored mene, uvek! Bez imalo sumnje, bez dvoumljenja da li sam i dalje ja ta, prava? A u mojoj glavi – lomovi! Jalova žena! i bol...nesnosna bol! Borba sa samom sobom, sa mislima, sa ljubavlju. Bezbroj puta postavljeno pitanje – da li da odem i oslobodim ga!? Može da raširi krila i ode sa drugom, onom Nejalovom! Može mnogo šta...bez mene! Ionako samo stvaram probleme! A onda inat! Inat u ljubavi! Koliko se jako dvoje može voleti?  E tek sad shvatam koliki sam borac.zauzimam stav i krećem.
Drugo bojno polje – vantelesna oplodnja. To je, ionako za nas jedino bojno polje. Bez mogućnosti promene. Sa 29 godina ulazim u prvi proces vantelesne oplodnje još uvek nesvesna šta je to i šta me tamo, iza ugla čeka. Mislim – to je to, odeš po bebu, uđeš, oni ubace bebu i ti izađeš s njom...Eh, mladosti, eh neiskustvo...Onda ubrzo i drugi pokušaj, ajmo sad smo jači, sam smo iskusniji...Ponovo ništa. Država Srbija pružila mi samo dve migućnosti, samo dva pucnja. Sad moram sama da pronalazim novac i da pokušavam. Život u čekanju i pokušavanju. U privatnoj klinici veruju u moje godine, mlada si kažu, biće to, samo veruj. Mislim u sebi da kažem – verujem ja, da ne verujem ne bih bila ovde. 
Odlučim da proverim sve što mogu. Sve! Analize, hormoni, krv nekoliko litara na analizu, brisevi i samo brisevi, jedan red na šalteru, pa malo drugi, pa jedna šalteruša pa druga....Proverim sve što mogu, ali rekoh ajd da proverimo i zašto ta moja materica neće bebu? Samoinicijativno potražim uput za proveru. Mislim u sebi, pa to je samo dva dana u bolnici i gotovo. Znaću sve! Daj da za tu bebu žrtvujem još toliko. Još samo ovo! Uvek sa tom istom mišlju – još ovo i gotovo je. Odem ponovo u bolnicu! Ih, počela sam da mrzim i samu tu reč – bolnica! Ružno zvuči, zar ne? Prilikom te provere materice – meni matericu probuše! Eh žalosti! Ima li kraja mojim mukama....? Budem se iz anestezije kad ono rez po sredini stomaka! Ljudi, pa ja sam samo žena sa dve vantelesne iza sebe i želim da budem mama a došla sam da proverite zašto se to ne dešava ne da mi dodatno otežavate ionako trnovit put! Zarasle su rane. Samo jedna nije. Skinuli su konce, ali nešto konac ne može da zašije. Padoh, ali krenuh dalje u borbu.

Prošli su meseci ali nisam odustala.  Rekoh samo upornost vodi čoveka do cilja. Počela sam da nižem: još jedan proces vantelesne, pa još jedan, pa još jedan. Težak je trenutak kad u laboratoriji dajete krv za TU analizu – da li jeste ili niste trudni. Ruka drhti, kolena klecaju. Kad rezultati stignu nemate snage da otvorite i pogledate papir. Osećam bebu, kao da je tu...a papir kaže NE....

Onda novi problem – a šta bih to mogla da prodam u kući što ima dovoljnu vrednost da se plati beba? Kažu u klinici – samo pokušavajte! Desiće se, ali budite uporni! Uporna sam! Novac mi treba za još jedan pokušaj, samo još jedan....! Mora da je to TAJ pokušaj! U razmišljanju o novcu pomislim - da li je moguće da zemlji u kojoj živim nije stalo do mog “malog“ doprinosa? Pa za mene je to ceo svet! Nekom je ceo svet kuća na Dedinju, nekom mobilni telefon... Puste pare! Sreću nam kvare! Ljuta sam na državu kojoj novac znači više nego plač bebe! Kakvi smo to ljudi?

Jednog sunčanog dana, juna meseca, setih se da nisam sama. Ima još žena koje misle o ovome! Ima toliko žena koje boli isto što i mene. Ima parova koji se vole, koji žele i koji ne odustaju...Ima ih! Ma koliko godina imali, ma gde se u Srbiji nalazili – nose se sa istim problemom. Država ih je odbacila, postavlja im granice, daje im uslove, traži im da čekaju u redu za bebu....   

                                                                                                                                                                                                                                              

Novosti

TREĆA VANREDNA SEDNICA SKUPŠTINE UDRUŽENJA ŠANSA ZA RODITELJSTVO

Treća vanredna sednica Skupštine Udruženja „Šansa za roditeljstvo" će se održati 5. maja 2017. godine od 17 časova, u Opštini Voždovac, koja se nalazi u Ustaničkoj 53 u Beogradu. Poziv važi za sve članove i one koji bi to želeli da postanu.

...

ANKETA - STERILITET I VTO

Borite se ili ste se borili sa sterilitetom? Popunite našu kratku, anonimnu anketu - vaše iskustvo je ključno za uspeh zajedničke borbe. Brzo i lako se radi, sa računara ili telefona.

...

ŠANSA ZA ROŠTILJ - GIVE PICNIC A CHANCE!

Nedelja, 14. maj od 10 h, roštilji na Adi ciganliji. Dođite da se družimo!

...

Naučna konferencija "Ka boljoj demografskoj budućnosti Srbije"

SANU je, u saradnji sa Kabinetom ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku i Centrom za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka...

...